Fredrik Bakman nije dobio preterano oduševljene odgovore kada je poslao rukopis svog prvog romana „Čovek po imenu Uve“ izdavačima. Većina ga je ignorisala a nekoliko njih ga je i odbilo.

Posle nekoliko meseci i još nekoliko odbijanja, počeo je da misli da možda ipak ne postoji tržište za priču o namćorastom pedesestdevetogodišnjem udovcu koji bezuspešno pokušava da se ubije.

Jedan izdavač me je odbio rekavši: „Dopada nam se vaš roman, mislimo da imate potencijala, ali ne vidimo komercijalni potencijal“, rekao je tridesetpetogodišnji Bakman koji sa suprugom i dvoje dece živi van Stokholma. „Sačuvao sam tu poruku.“

Gledano danas, ta kritika deluje smešno. Četiri godine kasnije, „Čovek po imenu Uve“ prodat je u više od 3 miliona primeraka širom sveta i jedan je od najpopularniijh švedskih naslova posle romana „Muškarci koji mrze žene“ Stiga Lašona.

„Uve“ je blokbaster u Švedskoj gde je prodat u preko 840.000 primeraka. Adaptiran je za pozorište i film. Prava na prevod romana prodata su za 38 jezika, uključujući arapski, turski, tajlandski, litvanski i japanski. Bakman je stekao vatrene obožavaoce u Južnoj Koreji gde je njegov roman ogroman bestseler.

„Niko ne zna zašto“, rekao je Bakman u nedavnom telefonskom intervjuu. „Čak ni korejski izdavač ne razume šta se kog đavola dešava.“

„Uve“ je u SAD imao spor početak. Mesecima je prodavan stabilno ali ne preterano. Onda je prodaja skočila i završio je na bestseler listi 18 meseci po objavljivanju i ostao je tamo 66 nedelja. Potražnja je bila tolika da je izdavač Atria Books objavio 40 izdanja knjige i više od milion primeraka.

Piter Norland koji je kupio američka prava za „Uvea“ za SAD kaže da su mu se dopali patos i humor knjige.

„Knjiga ima sjajnog pripovedača i razlikovala se od svega što sam čitao“, rekao je. „To nije bio skandinavski noar, bilo je to…“,  pauzira na tren da bi pronašao pravi izvor, „nešto drugo skandinavsko“.

Bakman se ne uklapa ni u jedan žanrovski kalup i nije bilo garancija da će njegov čudni smisao za humor leći Amerikancima. Američki izdavač Atria je u početku bio oprezan i objavio je samo 6.000 knjiga u tvrdom povezu što je solidan broj za strani prvenac.

Roman je dobio podršku nezavisnih knjižara koji su ga naručivali na veliko i nutkali mušterije. Book Bin u Nortbruku prodao je oko hiljadu primeraka mahom zahvaljujući usmenoj preporuci.

„Preporučivala sam je kolegama“, rekla je Nensi Jusiak, prodavačica u knjižari. „U knjižari nas radi desetoro, i ta knjiga je jedna od retkih oko koje smo se svi složili.“

Kada je postalo jasno da postoji interesovanje za Bakmanovog simpatičnog mizantropa, Atria je pitala Bakmana da li radi na još nekom romanu. Ispostavilo se da je napisao nekoliko.

„Brzo pišem jer sam nervozan“, objasnio je on.

Bakman se i dalje nije navikao na život poznatog pisca.

„Svi vam govore kako ste sjajni i kako ste sjajan pisac i žele selfije, a to nije zdravo jer počne da vam se dopada“, kaže. „I dalje morate da pišete kao da pišete za 20 ljudi ili ćete poludeti“.

Autor: Aleksandra Alter
Izvor: nytimes.com