„Černobiljska molitva“: Knjiga na osnovu koje je snimljena čuvena serija
„Dana 26. aprila 1986. g. u 1 sat 23 minuta i 58 sekundi serija eksplozija razorila je reaktor i postrojenje četvrtog energetskog bloka Černobiljske nuklearne elektrane, smeštene u blizini beloruske granice. Černobiljska katastrofa je najveća tehnološka katastrofa XX veka.
Za malu Belorusiju (oko deset milina stanovnika) ona je postala nacionalna nesreća, iako sami Belorusi nemaju nijednu nuklearnu elektranu… U godinama Velikog otadžbinskog rata nemački fašisti uništili su 619 sela zajedno sa celokupnim stanovništvom. Posle Černobilja zemlja je izgubila 485 sela i zaselaka: 70 ih je zauvek zakopano pod zemljom. U ratu je poginuo svaki četvrti Belorus, danas svaki peti živi na kontaminiranoj teritoriji. To je ukupno 2,1 milion ljudi od kojih su 700.000 deca. U Gomeljskoj i Mogiljevskoj oblasti (koja je najviše postradala od černobiljske katastrofe) smrtnost nadmašuje broj rođenih za 20%…
Pre Černobilja na 100.000 stanovnika Belorusije bilo je 82 slučaja onkoloških oboljenja. Danas je statistika sledeća: na 100.000 ima ih 6.000. Broj obolelih se povećao skoro 74 puta. Smrtnost se za poslednih deset godina povećala za 23,5%. Od 14 ljudi od starosti umre jedan čovek, uglavnom se umire u najproduktivnijoj dobi 46-50 godina…
Putuješ selima i zaprepasti te veličina groblja…
Iz poljoprivrednog obrta isključeno je više od 260.000 hektara zemlje. Belorusija je zemlja šuma. Ali 26% šuma i više od polovine livada leže na obalama reka Pripjat, Dnjepar, Sož, koje su u oblasti radioaktivne kontaminacije…
Četvrti reaktor, nazvan objektom ’Štit’, i dalje čuva u svojoj utrobi od olova i armiranog betona 200 tona nuklearnog materijala. Pritom je gorivo delimično pomešano sa grafitom i betonom. Šta se danas sa njim dešava – niko ne zna…
Sarkofag je pokojnik koji diše. Diše smrću. Koliko će još tako? To niko ne zna, zasad nije moguće doći do sklopova konstrukcije da bi se saznalo koliko oni mogu da izdrže. Ali svima je jasno da bi rušenje ’Štita’ dovelo do posledica još razornijih od onih 1986. godine…
Presuda… Viktor Brjuhanov, Nikola Fomin i Anatolij Djatlov dobili su po deset godina. Druge su osudili na kraće kazne. Anatolij Djatlov i Jurij Lauškin umrli su u zatvoru od posledica jake radijacije. Glavni inženjer Nikolaj Fomin je skrenuo pameću… Ali direktor elektrane Viktor Brujhanov izdržao je kaznu do poslednjeg dana – svih deset godina. Bivši direktor živi u Kijevu, radi kao običan službenik u jednoj firmi…
A ovako počinje knjiga „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič koju je u srpskom prevodu Enise Uspenski objavila izdavačka kuća Laguna. Autorka na početku knjige nudi niz novinskih tekstova u kojima se, nakon deset godina od katastrofe, sumiraju posledice u meri u kojoj je to moguće i na osnovu podataka koji nisu uništeni ili i dalje skriveni kao neka državna ili vojna tajna.
Nakon ovog uvodnog dela, slede svedočanstva ljudi. „Černobiljska molitva“ je „roman glasova“. Svetlana Aleksijevič je svoju karijeru započela kao novinarka i godinama je tragala za sopstvenim umetničkim izrazom pišući pripovetke, reportaže i publicistiku sve dok presudan uticaj na nju nije izvršio savremeni beloruski pisac i novinar Ales Adamovič koji se smatra rodonačelnikom žanra koji naziva „saborni roman“, „roman svedočanstvo“, „epsko-horska proza“, „narod sam o sebi pripoveda“…
„Mene je mučila, mamila i privlačila upravo realnost“, rekla je Aleksijevič u jednom intervjuu. „Htela sam da uhvatim istinitost događaja. I zato sam momentalno prihvatila taj žanr – žanr ljudskih glasova, ispovesti, svedočanstava i dokumenata ljudskih duša.“
Upravo je takva „Černobiljska molitva“. Autorka je na knjizi radila deset godina. Njeni sagovornici su bili stanovnici ugroženog regiona i mnogobrojni učesnici u otklanjanju havarije iz raznih krajeva pokojnog Sovjetskog Saveza koji svedoče o dešavanima tokom katastrofe i posledicama nakon nje.
Nakon uvodnog poglavlja Usamljeni ljudski glas gde „slušamo“ priču Ljudmile Ignatenko, supruge nastradalog vatrogasca Vasilija Ignatenka, sledi „autorkin intervju sa samom sobom“ gde nam ispoveda svoj pogled na katastrofu i motive da za književnu obradu uzme upravo ovu temu, da bi se knjiga nastavila sa ispovestima, sećanjima i razgovorima raznih ljudi iz svih društvenih i socijalnih grupa. Ispovesti počinju razgovorima sa seljanima koji su se vratili u ozračenu oblast ili onima koji je nikada nisu ni napustili. Jasno je da su to uglavnom stariji ljudi čija su deca odavno otišla u bezbedne, ovaj, „bezbedne“ krajeve Belorusije (i sveta).
Zanimljivo je što među ljudima koji žive u ovoj kontaminiranoj zoni ima i izbeglica iz Tadžikistana i Kirgistana koji su pobegli iz verski i nacionalno netrpeljive sredine u onu radioaktivnu, držeći se mišljenja da je radijacija mnogo manje opasna od ljudi.
Potresna je ispovest jedne majke iz sela koje je bilo na spisku za evakuaciju, ali se zbog nedostatka novca u budžetu odustalo od nje. Žena je rodila devojčicu bez vagine, anusa i jednog bubrega i morala je da vodi pravi mali višegodišnji rat da bi država nekako priznala svoju odgovornost. Skidanje odgovornosti sa države (i država) kao i sa pojedinaca ima na svakom koraku.
Zanimljive su ispovesti „sovjetskih ljudi“, uglavnom stručnjaka iz raznih oblasti, koji jednostavno nisu verovali da država može da ih prevari i da im kaže laž. Zato su oni, čiste savesti, činili loše stvari, stvari koje su imale nesagledive štetne posledice, nesvesni i mogućnosti da Drugovi i Drugarice mogu da lažu. Ili su tada bili izmanipulisani ili sada lažu pokušavajući da se operu od krivice. Tu su i ispovesti komunističkih apartčika koji i dalje negiraju sopstvenu krivicu ili odgovornost, pravdajući se da su verovali u više (i socijalističke) ciljeve.
Jedan vojnik kaže kako ne može da dokaže da je „veteran iz Černobilja“ i da ostvari neka svoja prava jer su sva dokumenta i dalje tajna ili su jednostavno uništena (svaki put dobije neko ovako kreativno objašnjenje). Drugi vojnik kaže kako je nakon Černobilja postao invalid druge kategorije u 22. godini i kako su mu smanjili platu na poslu jer stalno ide na bolovanje.
Posle Černobilja je nastao fenomen „černobiljskih hibakusa“. Prvi hibakusi su bili oni Japanci i Japanke koji su preživeli Hirošimu i Nagasaki i koji nisu nigde mogli da nađu partnere osim među drugim preživelima. Takva stvar se dogodila i onima iz Černobilja. Niko nije hteo da bude sa njima kada čuje da su preživeli to što su preživeli. Mnogi sanjaju da odu negde daleko, negde gde niko ne zna za njihovu mračnu tajnu.
Ono što bi sve nas posebno trebalo da uplaši jeste izjava vojnika koji priča kako su čuvari zone primali mito, postojale su tačno utvrđene tarife, da bi dopustili lopovima da iznesu ukradene stvari iz radiokativne zone i da se sada te opasne stvari nalaze širom zemlje i sveta. Kaže da je tako ostala samo zemlja. Takođe je strašna priča naučnika koji kaže da je sanacija terena išla prilično aljkavo i da postoji mogućnost da su kontaminirane i podzemne vode.
Zanimljiva je i pojava raznoraznih vračeva i veštica koji su za pare terali nekakve zle duhove. A među tim šarlatanima nalazi se i, nama poznati, Alan Čumak.
Na kraju slede, posebno jezivi, glasovi dece.
Ono što je važno napomenuti jeste da, govoreći jezikom filma, ovo nije nemontirani materijal. „Černobiljska molitva“ jeste sastavljena od dokumentarističkog materijala, ali je struktura dela romaneskno-naratološka. Svetlana Aleksijevič i ne krije da preoblikuje žurnalistički materijal, ali tvrdi da to ne radi kao novinarka, već kao književnica. Ona podvrgava dokumentaristički materijal „radikalnoj preradi, strukturiranju, osmišljavanju“.
„Ja sam jednostavno htela da u svojoj knjizi organizujem čitav taj haos. Moj zadatak je bio da izbegnem glavne pravce životnih energetskih tokova o da posle nekako jezički preoblikujem, da napravim od toga umetnost.“
Što se tiče sličnosti i razlika između ove knjige i, danas planetarno popularne, američko-britanske serije „Černobilj“ svakako postoje dodirne tačke. Jasno je da su kreatori serije Kreg Mejzin i Johan Renk svoj rad delimično bazirali na ovoj knjizi. Mnogo stvari iz knjige nalazi se na marginama dešavanja serije koja prati sovjetskog nuklearnog fizičara Valerija Legasova, prvu osobu koja shvata šta će se desiti, sovjetskog zamenika premijera Borisa Ščerbina i Ulanu Komjuk, takođe nuklearnu fizičarku koja pokušava da odgonetne razlog katastrofe. Sa druge strane, osim što je Legasov spomenut u jednoj rečenici, „Černobiljska molitva“ se ne bavi saniranjem posledica katastrofe od strane ljudi na vrhu, već malim i običnim ljudima i njihovom stranom priče.
Sve ovo je zapravo sjajno jer oni koji su voleli knjigu i plašili se čitajući je mogu na sasvim drugi način videti isti događaj gledajući seriju. Važi i obrnuto.
„Černobiljska molitva“ je deo autorkinog petoknjižja u kojima se bavi događajima ključnim za sudbinu jednog naroda. U romanu „Rat nema žensko lice“ Aleksijevič nam daje jednu radikalno drugačiju sliku Drugog svetskog rata, u knjizi „Poslednji svedoci“ ona Drugi svetski rat predstavlja iz dečjeg ugla jer su njeni sagovornici ljudi koji su tokom rata bili deca, u knjizi „Limeni dečaci“ autorka tematizuje rat u Avganistanu kroz priče majki poginulih vojnika, a u petoj knjizi „Vreme sekond-henda“ autorka se bavi stanjem duha postsovjetskog čoveka. U pitanju su romani čije je zajednički naziv „Glasovi utopije“ u kojima Svetlana Aleksijevič daje priliku običnim ljudima da kroz svoje priče i svedočenja kreiraju realnu istoriju, onu koju ne možemo pronaći u udžbenicima iz istorije.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Za malu Belorusiju (oko deset milina stanovnika) ona je postala nacionalna nesreća, iako sami Belorusi nemaju nijednu nuklearnu elektranu… U godinama Velikog otadžbinskog rata nemački fašisti uništili su 619 sela zajedno sa celokupnim stanovništvom. Posle Černobilja zemlja je izgubila 485 sela i zaselaka: 70 ih je zauvek zakopano pod zemljom. U ratu je poginuo svaki četvrti Belorus, danas svaki peti živi na kontaminiranoj teritoriji. To je ukupno 2,1 milion ljudi od kojih su 700.000 deca. U Gomeljskoj i Mogiljevskoj oblasti (koja je najviše postradala od černobiljske katastrofe) smrtnost nadmašuje broj rođenih za 20%…
Pre Černobilja na 100.000 stanovnika Belorusije bilo je 82 slučaja onkoloških oboljenja. Danas je statistika sledeća: na 100.000 ima ih 6.000. Broj obolelih se povećao skoro 74 puta. Smrtnost se za poslednih deset godina povećala za 23,5%. Od 14 ljudi od starosti umre jedan čovek, uglavnom se umire u najproduktivnijoj dobi 46-50 godina…
Putuješ selima i zaprepasti te veličina groblja…
Iz poljoprivrednog obrta isključeno je više od 260.000 hektara zemlje. Belorusija je zemlja šuma. Ali 26% šuma i više od polovine livada leže na obalama reka Pripjat, Dnjepar, Sož, koje su u oblasti radioaktivne kontaminacije…
Četvrti reaktor, nazvan objektom ’Štit’, i dalje čuva u svojoj utrobi od olova i armiranog betona 200 tona nuklearnog materijala. Pritom je gorivo delimično pomešano sa grafitom i betonom. Šta se danas sa njim dešava – niko ne zna…
Sarkofag je pokojnik koji diše. Diše smrću. Koliko će još tako? To niko ne zna, zasad nije moguće doći do sklopova konstrukcije da bi se saznalo koliko oni mogu da izdrže. Ali svima je jasno da bi rušenje ’Štita’ dovelo do posledica još razornijih od onih 1986. godine…
Presuda… Viktor Brjuhanov, Nikola Fomin i Anatolij Djatlov dobili su po deset godina. Druge su osudili na kraće kazne. Anatolij Djatlov i Jurij Lauškin umrli su u zatvoru od posledica jake radijacije. Glavni inženjer Nikolaj Fomin je skrenuo pameću… Ali direktor elektrane Viktor Brujhanov izdržao je kaznu do poslednjeg dana – svih deset godina. Bivši direktor živi u Kijevu, radi kao običan službenik u jednoj firmi…
A ovako počinje knjiga „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič koju je u srpskom prevodu Enise Uspenski objavila izdavačka kuća Laguna. Autorka na početku knjige nudi niz novinskih tekstova u kojima se, nakon deset godina od katastrofe, sumiraju posledice u meri u kojoj je to moguće i na osnovu podataka koji nisu uništeni ili i dalje skriveni kao neka državna ili vojna tajna.
Nakon ovog uvodnog dela, slede svedočanstva ljudi. „Černobiljska molitva“ je „roman glasova“. Svetlana Aleksijevič je svoju karijeru započela kao novinarka i godinama je tragala za sopstvenim umetničkim izrazom pišući pripovetke, reportaže i publicistiku sve dok presudan uticaj na nju nije izvršio savremeni beloruski pisac i novinar Ales Adamovič koji se smatra rodonačelnikom žanra koji naziva „saborni roman“, „roman svedočanstvo“, „epsko-horska proza“, „narod sam o sebi pripoveda“…
„Mene je mučila, mamila i privlačila upravo realnost“, rekla je Aleksijevič u jednom intervjuu. „Htela sam da uhvatim istinitost događaja. I zato sam momentalno prihvatila taj žanr – žanr ljudskih glasova, ispovesti, svedočanstava i dokumenata ljudskih duša.“
Upravo je takva „Černobiljska molitva“. Autorka je na knjizi radila deset godina. Njeni sagovornici su bili stanovnici ugroženog regiona i mnogobrojni učesnici u otklanjanju havarije iz raznih krajeva pokojnog Sovjetskog Saveza koji svedoče o dešavanima tokom katastrofe i posledicama nakon nje.
Nakon uvodnog poglavlja Usamljeni ljudski glas gde „slušamo“ priču Ljudmile Ignatenko, supruge nastradalog vatrogasca Vasilija Ignatenka, sledi „autorkin intervju sa samom sobom“ gde nam ispoveda svoj pogled na katastrofu i motive da za književnu obradu uzme upravo ovu temu, da bi se knjiga nastavila sa ispovestima, sećanjima i razgovorima raznih ljudi iz svih društvenih i socijalnih grupa. Ispovesti počinju razgovorima sa seljanima koji su se vratili u ozračenu oblast ili onima koji je nikada nisu ni napustili. Jasno je da su to uglavnom stariji ljudi čija su deca odavno otišla u bezbedne, ovaj, „bezbedne“ krajeve Belorusije (i sveta).
Zanimljivo je što među ljudima koji žive u ovoj kontaminiranoj zoni ima i izbeglica iz Tadžikistana i Kirgistana koji su pobegli iz verski i nacionalno netrpeljive sredine u onu radioaktivnu, držeći se mišljenja da je radijacija mnogo manje opasna od ljudi.
Potresna je ispovest jedne majke iz sela koje je bilo na spisku za evakuaciju, ali se zbog nedostatka novca u budžetu odustalo od nje. Žena je rodila devojčicu bez vagine, anusa i jednog bubrega i morala je da vodi pravi mali višegodišnji rat da bi država nekako priznala svoju odgovornost. Skidanje odgovornosti sa države (i država) kao i sa pojedinaca ima na svakom koraku.
Zanimljive su ispovesti „sovjetskih ljudi“, uglavnom stručnjaka iz raznih oblasti, koji jednostavno nisu verovali da država može da ih prevari i da im kaže laž. Zato su oni, čiste savesti, činili loše stvari, stvari koje su imale nesagledive štetne posledice, nesvesni i mogućnosti da Drugovi i Drugarice mogu da lažu. Ili su tada bili izmanipulisani ili sada lažu pokušavajući da se operu od krivice. Tu su i ispovesti komunističkih apartčika koji i dalje negiraju sopstvenu krivicu ili odgovornost, pravdajući se da su verovali u više (i socijalističke) ciljeve.
Jedan vojnik kaže kako ne može da dokaže da je „veteran iz Černobilja“ i da ostvari neka svoja prava jer su sva dokumenta i dalje tajna ili su jednostavno uništena (svaki put dobije neko ovako kreativno objašnjenje). Drugi vojnik kaže kako je nakon Černobilja postao invalid druge kategorije u 22. godini i kako su mu smanjili platu na poslu jer stalno ide na bolovanje.
Posle Černobilja je nastao fenomen „černobiljskih hibakusa“. Prvi hibakusi su bili oni Japanci i Japanke koji su preživeli Hirošimu i Nagasaki i koji nisu nigde mogli da nađu partnere osim među drugim preživelima. Takva stvar se dogodila i onima iz Černobilja. Niko nije hteo da bude sa njima kada čuje da su preživeli to što su preživeli. Mnogi sanjaju da odu negde daleko, negde gde niko ne zna za njihovu mračnu tajnu.
Ono što bi sve nas posebno trebalo da uplaši jeste izjava vojnika koji priča kako su čuvari zone primali mito, postojale su tačno utvrđene tarife, da bi dopustili lopovima da iznesu ukradene stvari iz radiokativne zone i da se sada te opasne stvari nalaze širom zemlje i sveta. Kaže da je tako ostala samo zemlja. Takođe je strašna priča naučnika koji kaže da je sanacija terena išla prilično aljkavo i da postoji mogućnost da su kontaminirane i podzemne vode.
Zanimljiva je i pojava raznoraznih vračeva i veštica koji su za pare terali nekakve zle duhove. A među tim šarlatanima nalazi se i, nama poznati, Alan Čumak.
Na kraju slede, posebno jezivi, glasovi dece.
Ono što je važno napomenuti jeste da, govoreći jezikom filma, ovo nije nemontirani materijal. „Černobiljska molitva“ jeste sastavljena od dokumentarističkog materijala, ali je struktura dela romaneskno-naratološka. Svetlana Aleksijevič i ne krije da preoblikuje žurnalistički materijal, ali tvrdi da to ne radi kao novinarka, već kao književnica. Ona podvrgava dokumentaristički materijal „radikalnoj preradi, strukturiranju, osmišljavanju“.
„Ja sam jednostavno htela da u svojoj knjizi organizujem čitav taj haos. Moj zadatak je bio da izbegnem glavne pravce životnih energetskih tokova o da posle nekako jezički preoblikujem, da napravim od toga umetnost.“
Što se tiče sličnosti i razlika između ove knjige i, danas planetarno popularne, američko-britanske serije „Černobilj“ svakako postoje dodirne tačke. Jasno je da su kreatori serije Kreg Mejzin i Johan Renk svoj rad delimično bazirali na ovoj knjizi. Mnogo stvari iz knjige nalazi se na marginama dešavanja serije koja prati sovjetskog nuklearnog fizičara Valerija Legasova, prvu osobu koja shvata šta će se desiti, sovjetskog zamenika premijera Borisa Ščerbina i Ulanu Komjuk, takođe nuklearnu fizičarku koja pokušava da odgonetne razlog katastrofe. Sa druge strane, osim što je Legasov spomenut u jednoj rečenici, „Černobiljska molitva“ se ne bavi saniranjem posledica katastrofe od strane ljudi na vrhu, već malim i običnim ljudima i njihovom stranom priče.
Sve ovo je zapravo sjajno jer oni koji su voleli knjigu i plašili se čitajući je mogu na sasvim drugi način videti isti događaj gledajući seriju. Važi i obrnuto.
„Černobiljska molitva“ je deo autorkinog petoknjižja u kojima se bavi događajima ključnim za sudbinu jednog naroda. U romanu „Rat nema žensko lice“ Aleksijevič nam daje jednu radikalno drugačiju sliku Drugog svetskog rata, u knjizi „Poslednji svedoci“ ona Drugi svetski rat predstavlja iz dečjeg ugla jer su njeni sagovornici ljudi koji su tokom rata bili deca, u knjizi „Limeni dečaci“ autorka tematizuje rat u Avganistanu kroz priče majki poginulih vojnika, a u petoj knjizi „Vreme sekond-henda“ autorka se bavi stanjem duha postsovjetskog čoveka. U pitanju su romani čije je zajednički naziv „Glasovi utopije“ u kojima Svetlana Aleksijevič daje priliku običnim ljudima da kroz svoje priče i svedočenja kreiraju realnu istoriju, onu koju ne možemo pronaći u udžbenicima iz istorije.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
