A sada, evo prevare koja će ubrzati puls svakog novoruskog biznismena: obilazite unutrašnjost zemlje, kupite imena na hiljade pokojnih kmetova, a zatim ih stavite pod lažnu hipoteku kao svoju imovinu i od države podignete novac kao da je reč o živim ljudima.

Ovu apsurdnu avanturu Pavla Ivanoviča Čičikova, njegovo upoznavanje sa raznim sortama veleposednika – sentimentalnim, neposrednim, nemarnim i neotesanim – u zemljama izvan Rusije, prvi čitaoci romana „Mrtve duše“ doživeli su kao svojevrstan dokumentarac. Zgroženi srednjovekovnom atmosferom u Rusiji, očekivali su punu istinu – i dobili su je zahvaljujući bukvalnim prevodima. Tek je 1942, čitav vek nakon što je roman prvi put objavljen, prevod Bernarda Gilberta Guvernija, čitaocima sa engleskog govornog područja omogućio da u potpunosti dožive snagu Gogoljeve satire, specifičnu jezičku razigranost i gotovo nadrealnu maštovitost.

Vladimir Nabokov je u svojoj jedinstvenoj studiji Gogolja iz 1944, zauvek povezao roman „Mrtve duše“ sa ruskim pojmom пошлость, imenicom koju nije lako prevesti, ali koja podrazumeva nešto vulgarno i banalno – „lažno značajno, lažno lepo, lažno pametno“. U tom smislu, „Mrtve duše“ zapravo nije toliko roman o Rusiji, koliko o nedostacima ljudskih karaktera.

Moderna Rusija, sa svojom jezivom mafijom i pompeznim političkim vrhom, predstavlja sinonim za centar međunarodnog пошлость, mesta kakvim bi Čičikov bio oduševljen. Možemo da ga zamislimo kako putuje provincijom, otkupljuje ugovore neplaćenih fabričkih radnika sa namerom da uzme zajam od Svetske banke. Ali, sa tom razlikom, što je danas njegovo vozilo, kojem se dive prolaznici, Джип Чероки.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat