Autor romana i scenarija Bronja Žakelj delila je svoja iskustva o procesu pisanja i emocionalnog suočavanja sa sopstvenom pričom. Adaptacija romana „Belo se pere na devedeset“ u scenario zahtevala je balans između vernosti originalu i prevođenja emocija na filmski jezik.

Povodom prikazivanja slovenačkog filma „Belo se pere na devedeset“ na Beograd Film Festivalu 31. januara u MTS Dvorani, Bronja Žakelj govori za Blic.

Ova snažna priča, u kojoj jednu od glavnih uloga tumači Anica Dobra, prati odrastanje i životnu borbu devojke koja se, nakon gubitka majke u detinjstvu, i sama suočava sa teškom bolešću, ali zadržava veru, humor i optimizam. Film reditelja Marka Naberšnika otvara univerzalne teme gubitka, izdržljivosti i snage da se nastavi dalje.

Šta je bio presudni trenutak da odlučite da svoju ličnu priču pretočite u roman?

Presudni trenutak bio je vrlo pragmatičan – kada su moja deca malo odrasla, došlo je vreme da imam slobodnog prostora za sebe i da ostvarim želju, ili bolje rečeno, potrebu za pisanjem. Ja sam inače novinarka ali radim u bankarstvu, i jednostavno mi je nedostajalo pisanje, nedostajala mi je kreativnost… Drugi razlog bio je taj što nisam želela da moja priča i priča moje porodice bude zaboravljena, tako da zapravo nisam pisala samo za sebe, već i za svoju decu, za Katjušu i Matiju. Kada sam počela da pišem, nisam ni razmišljala o romanu, nisam razmišljala o knjizi – ja sam naprosto samo želela da napišem tekst i da njime sačuvam u sećanju sve one koje sam toliko volela, a kojih više nema.

Koliko je pisanje romana za Vas bilo oslobađajuće, a koliko emotivno zahtevno?

Pisanje romana i osvrtanje na sopstveni život za mene u stvari nije bilo ni oslobađajuće, ni emotivno zahtevno, jer ja se svakog dana osvrćem unazad – ljudi koji su otišli iz mog života jesu ljudi kojima moram, kojima se treba, da se vratim. U tom smislu, pisanje romana i promišljanje prošlosti nije bila neka autoterapija, iako mnogi misle drugačije. Da bi se u meni nešto pomerilo, promenilo, trebalo mi je više od pisanja; bilo mi je potrebno da tekst postane knjiga, da se odštampa, da je čitaju drugi, i da počnem da dobijam reakcije čitalaca. Tek tada kad se uspostavio taj dijalog sa čitaocima, dogodila se najveća transformacija – to je bio za mene s jedne strane trenutak oslobađanja, a s druge strane snažan, duboko emotivan momenat.

Kako ste pronalazili ravnotežu između iskrenosti i zaštite privatnosti sebe i drugih?

Ravnotežu zapravo nisam ni tražila, jer sam gotovo sve vreme pisala samo za sebe i za svoju decu, bez pomisli da će to jednog dana biti knjiga, zbog čega sam i mogla da pišem bez zadrške i bez cenzure, ne opterećujući se time šta će reći ili misliti neko drugi. Ja sam samo želela da ispričam svoju priču, a ne priče drugih, pa nisam ni proveravala svoja sećanja sa rođacima, prijateljima, susedima. I ispostavilo se da je to bilo veoma dobro jer kada je knjiga bila objavljena, shvatila sam da je sećanje subjektivno i selektivno iskustvo i da istina može biti čak i nedostižna, jer zavisi od toga ko priču pripoveda.

Zašto ste se odlučili baš za naslov knjige „Belo se pere na 90“ (izdavač Laguna)? Šta on simbolizuje za Vas?

To su bile poslednje reči koje mi je majka izgovorila nekoliko dana pre svoje smrti. U tom trenutku tonula je u polusan i iz njega se ponovo budila, i mislim da je jednostavno brinula da li smo otac, brat i ja čisti i uredno oprani – uvek je vodila računa o tome... Za mene je to kasnije u životu postalo više od običnog kućnog saveta; u toj banalnoj rečenici ima mnogo simbolike. Jer bela boja jeste i bolest i smrt, ali i praznina koju smrt ostavlja za sobom – praznina koju pokušavaš da ispuniš svom snagom, do krajnjih granica, na visokim obrtajima, iako unapred znaš da se ona nikada ne može popuniti. Kao što ni ti, nakon takvog gubitka, nikada više ne možeš ostati potpuno nevin i potpuno beo. A s druge strane, ova naizgled banalna rečenica u svojoj suštini krije mnogo više: ona govori o tome kako smrt prodire u svakodnevicu bez velikih reči, bez najave – usred vrelog junskog dana, kada već imaš spakovanu torbu za odlazak na kupanje.

Gde ste povlačili granicu između stvarnih događaja i književne fikcije?

Ta granica i nije jasno povučena. Kad pričamo o autobiografiji, to naravno nije dokumentarna istina, već se radi o stvarnim iskustvima, koje oblikuje jezik, struktura, perspektiva, selekcija. Ja jesam pričala o onome, što se stvarno dogodilo, ali kao sam već spomenula, sećanje je subjektivno i promenljivo. Tako da – granica se ne povlači između istinitog i lažnog, već između životnog iskustva i njegove interpretacije.

Koliko Vam je humor pomogao da govorite o teškim životnim iskustvima?

Neka vrsta humora postoji u meni, ona je deo mog karaktera i zato je i deo knjige i deo filma. Ne funkcioniše uvek, postoje trenuci kada se nađem na sasvim drugoj strani klackalice i dopustim sebi da tamo malo i ostanem – ali svakako pomaže ako na neke stvari možeš da pogledaš i sa zabavne strane i ako sebe ne shvataš previše ozbiljno. Mislim da je 1989. godina, kada sam se lečila od Hočkinovog limfoma, ujedno bila i jedna od godina u kojima sam se najviše smejala. Urban i ja, moj tadašnji dečko, imali smo sličan, pomalo crni humor, koji nam je oboma pomagao da prođemo kroz terapije, strahove i sve moguće slabosti.

Koji lik Vam je bio najteži za pisanje i zašto?

Nije se toliko radilo o likovima, koliko o određenim događajima pri kojima sam imala poteškoća sa pisanjem. Najteži deo knjige bio je pisati o smrti moje majke, Roka i Dade, a da ne zvuči patetično ili jadno. Te delove sam prepravljala i prepisivala mnogo više nego bilo koje druge, tražeći način da prenesem sirovost, bol i teskobu tih gubitaka tako da interpretacija pročitanog bude što bliža doživljenom iskustvu.

Roman govori o gubitku, odrastanju i otpornosti. Koja tema Vam je danas najvažnija?

Mislim da su najvažnije teme one o kojima se danas, u društvu u kojem vlada takozvani teror sreće, gotovo i ne govori. Danas živimo u svetu fabrikovane, ispolirane realnosti koju oblikuju društvene mreže, u društvu samoprevara u kojem nema mesta za bolest, smrt, strah i unutrašnje krize. Nema mesta čak ni za starost. Mnogo mi znači to što su baš ove teme, koje su me nekada gurale u samoću i tišinu, zahvaljujući knjizi, a sada i filmu, postale deo javnog diskursa. I raduje me to što čitaoci i gledaoci moju priču ne doživljavaju samo kao niz manje ili više tragičnih događaja, već kao priču o nadi – priču koja govori da je moguće, da se može, ne samo preživeti, nego zaista živeti.

Kako je izgledao proces adaptacije romana u filmski scenario?

Iako smo priču već imali, to za film nije bilo dovoljno. Ključno pitanje bilo je: zašto želimo da snimimo ovaj film, šta želimo da poručimo, koliko verni moramo ostati izvorniku i kako sve to preneti na jezik filma. Kada smo Marko Naberšnik i ja pisali scenario, najvažnije nam je bilo da ostanemo verni ključnim tačkama romana, da dotaknemo neke važne životne teme i da sačuvamo duh i poruku priče. Posebno smo pazili da ne upadnemo u karikaturu, na šta nostalgija za osamdesetim i duhovitost likova lako mogu navesti, ali ni u patetiku kada priča postane teža. Naš način rada bio je takav da smo kroz razgovore prvo razvili osnovnu ideju, napravili skicu, a potom je jedan od nas pisao tekst, slao ga drugom na proveru i dopunu, tako da je tekst putovao napred-nazad. U međuvremenu smo se stalno viđali, usklađivali, tražili rešenja i razmatrali različite zamisli, kako bi dobili što kompaktniju i što bolju bazu, na koju bi se mogli osloniti svi ostali elementi filma.

Da li Vam je bilo teže „ponovo proživeti“ priču kroz film nego kroz knjigu?

Nesumnjivo kroz film. Na svetskoj premijeri u Sarajevu, među publikom i filmskom ekipom, sa svojom decom nekoliko redova iza mene i ogromnim platnom ispred sebe, jedva sam ostala na nogama – ni danas mi nije sasvim jasno kako sam uopšte uspela da se popnem na binu. Za mene je to bilo izuzetno zahtevno emotivno iskustvo, jer se u filmu sve u mom životu dogodi još jednom: sve lepo, ali i sve teško – mnogo teško.

Šta film može da prenese drugačije od romana?

Kroz film se mogu izraziti stvari koje su rečima nedostižne; sve postaje konkretnije, neizbežnije. U filmu sve dobija svoje lice, svoj glas, svoje telo i svoj prostor. Smrt, bolest, gubici – sve se materijalizuje pred tobom. Gledaš glumce kako izgovaraju rečenice nastale iz tvog života, stojiš na setu na mestima koja podsećaju na tvoja mesta. Odavno izgubljena mesta…

Da li postoji scena u filmu koja Vam je posebno lična?

Mnogo je scena koje me i dalje diraju – na primer scena proslave kraja osnovne škole, na koju je moja mama, koju tumači Tjaša Železnik, nekako uspela da stigne svega nekoliko dana pre smrti. A stigla je tako lepa… sijala je u svom novom kostimu. U toj sceni nema mnogo reči, a Tjaša Železnik i Jurij Zrnec, moj filmski otac, samo pogledima prenose sve – sve emocije, sav ponos i svu bol. Izvanredna scena. Ili scena sa Anicom Dobrom, filmskom Dadom, i Mei Rabič, malom Bronjom, kada Dada kaže Bronji da joj mama umire, kada joj govori da ne plače, da ne vrišti, da mama ne čuje – jer mama ništa ne zna… Ili scena sa Leom Cok, odraslom Bronjom, kada se prilikom punkcije koštane srži igla zaglavi i doktorka ne može da je izvuče iz Bronjine karlične kosti. Mnogo je takvih scena. Mnogo...

Kako Vas je ova knjiga promenila, kao autorku i kao osobu?

S jedne strane, knjiga je bila način da prevaziđem tišinu koja je usledila nakon smrti moje majke, kada o majci kod kuće nije se više razgovaralo, a kada imaš petnaest godina, o majci – a kamoli o mrtvoj majci – ne možeš da razgovaraš ni sa prijateljima u školi. S druge strane, knjiga mi je omogućila da ponovo promislim neke ključne periode svog života. Tek kroz perspektivu drugih ljudi koji su čitali knjigu, promenio se, na primer, moj pogled na odsustvo mog oca u trenutku kada sam sa dvadeset godina obolela od raka limfnih žlezda. Nisam mu ja to nikada zamerila, iskreno, smatrala sam da sam dovoljno odrasla da sama idem u onkološki institut, a potom se autobusom i sama vraćam kući nakon hemoterapije i radioterapije. Međutim, kada sam na taj period pogledala očima drugih, shvatila sam da to nije bilo baš normalno i da bi, bez obzira na sve trebalo da bude uz mene, da bude prisutan. S druge strane, s više razumevanja sam se osvrnula i na svoje tinejdžerske godine, probleme u školi i slično. Nikada nisam želela da smrt svoje majke koristim kao izgovor, ali sada shvatam da ovde nije reč o izgovorima, već o gubitku koji je sa sobom doneo ogromne promene, gotovo tektonske poremećaje.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno se sve vrti oko filma, premijera i medijskih obaveza. Što se pisanja tiče – ako budem osećala tako snažnu potrebu za pisanjem kao prvi put, sigurno ću mu se ponovo vratiti. Jedna gospođa mi je pre nekoliko godina, na jednoj literarnoj večeri, rekla da napišem još nešto, ali da to mora biti priča sa srećnim krajem, jer ona voli srećne krajeve…

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: blic.rs