„Brodijev izveštaj“ - Izveštaj o pamćenju i mašti
„Čovek, vidite, u životu svašta preturi preko glave i tek godinama kasnije uspe da prepozna šta mu se zapravo dogodilo.“ H. L. Borhes, Rosendova priča
Borhes u svojoj zbirci priča „Brodijev izveštaj“ nastupa kao pisac, istoričar ali i kao istraživač koji smatra da su „i zaborav i prisećanje skloni izmišljanju“. Često navodi kako zauzima kritičku distancu u odnosu na događaj koji potom opiše, kako bi ga i sam bolje sagledao. Međutim, to ga istovremeno ne sprečava da prilikom uvoda u priču naglasi kako daje sebi ili svojim likovima za pravo da svedočenja o onome što su doživeli iznose uz sve izmene koje dopušta književnost. Na taj način, neretko stvara utisak priče u priči. Čitalac ima slobodu da tekst shvati na svoj način, razmišljajući o istinitosti onoga što je pročitao a time i postavljajući pitanje Borhesove uloge u knjizi.
Ovo izdanje „Brodijevog izveštaja“ u izdanju Lagune i u prevodu Aleksandra Grujičića, prvo na srpskom jeziku, čitaocu omogućava da se još jednom uveri u bogatstvo Borhesove mašte i umešnosti u korišćenju kratke forme književnog izraza. Zbirka, koja je prvi put objavljena 1970. godine, pre svega pruža uvid u surov život članova argentinskog kriminalnog miljea, ljudi sa margine koji nisu uvek najbitnije ličnosti na ulicama ali su zato dostojni glavnih uloga u pričama slavnog pisca. Bili oni goniči stoke, kočijaši, lopovi, vojnici, žene ili bodeži, Borhesove priče opisuju njihove živote pune zločina. Oni su opterećeni prošlošću i nadmetanjem ali i misterioznim prisećanjem. Vraćajući se u prošlost, pokušavaju da utiču na događaje čije posledice mogu bezuspešno pokušati da izmene jedino svojim rečima.
Većina priča u „Brodijevom izveštaju“ pripovedaju o dvobojima, sukobima i umiranju. To i ne čudi ukoliko se ima u vidu Borhesova izjava: „Pitanje šta je dobro ili loše je manje bitno od toga da li je čovek hrabar ili kukavica“. Činjenica da je veći deo života imao problema sa vidom onemogućavala ga je da iskaže hrabrost i time na neki način stane rame uz rame sa svojim precima koji su bili vojnici. Borhes je bio opterećen argentinskom prošlošću punom revolucija i ratova ali i kultom hrabrosti kao zaostavštinom mačizma.
Dve priče se izdvajaju iz zbirke u smislu da se bave i drugim temama: Jevanđelje po Marku i Brodijev izveštaj.
Jevanđelje po Marku je ponavljanje Hristovog stradanja. U priči punoj parabola i ironije, Espinosa donosi gaučosima spasenje u vidu znanja koje nesebično deli sa njima. Kasnije, on doživljava Isusovu sudbinu zbog želje neprosvećenih ljudi da deo Svetog pisma izvedu poput pozorišne predstave i na taj način okaju svoje grehe. Na kraju, pričom Brodijev izveštaj po kojoj je i naslovljena zbirka, Borhes se vraća jednom od svojih omiljenih književnih postupaka – otkrivanju izgubljenog dokumenta, u kojem je opisana nepoznata „civilizacija“. Doktor Brodi, koji je jedno vreme bio deo te izdvojene zajednice, staje u njenu odbranu iako je svestan bizarnih, varvarskih i surovih običaja kojima obiluje. On pokušava da nađe objašnjenje i opravdanje za izvitoperenost tog naroda kojeg priznaje kao deo sveta koji treba spasiti.
U svojoj „Istoriji večnosti“, Borhes piše: „Bez izvesne večnosti, bez osetljivog i tajnog ogledala u kome se ogledaju sva duševna zbivanja, opšta istorija je izgubljeno vreme, a u njoj i naša lična istorija – tako da postajemo utvare“. Borhes je u ovoj zbirci sveštenik, apologeta za one čije grehe, kajanja i pravdanja je čuo, pročitao ili doživeo. On je tu da zločine grešnika sačuva od zaborava, upotrebljavajući svoju maštu da ih objasni i smesti u kolektivno ljudsko pamćenje.
Pored toga što Borhes u predgovoru naglašava svoje iskustvo i godine, on veruje da se i dalje bavi istim, svedenim brojem tema. Čitaocu ostavlja da prepozna srodnost između različitih priča. Ova zbirka je Borhesovo delo u kojem je tu srodnost možda i najlakše ustanoviti. Takođe, nije teško primetiti i tematsku sličnost sa „Opštom istorijom beščašća“. U zbirci objavljenoj 1935. godine, Borhes se između ostalog takođe bavi ljudima sa dna društva: gaučosima, kaubojima, sitnim i krupnim prevarantima, gusarima, ludacima. Za ove dve zbirke bi se moglo reći da su deo istog univerzuma i zbog mnogih elemenata bi se mogle posmatrati kao zasebna celina u Borhesovom stvaralaštvu, iako ih deli 35 godina.
Piše: Aleksandar Trbić
Izvor: bookvar.rs
Borhes u svojoj zbirci priča „Brodijev izveštaj“ nastupa kao pisac, istoričar ali i kao istraživač koji smatra da su „i zaborav i prisećanje skloni izmišljanju“. Često navodi kako zauzima kritičku distancu u odnosu na događaj koji potom opiše, kako bi ga i sam bolje sagledao. Međutim, to ga istovremeno ne sprečava da prilikom uvoda u priču naglasi kako daje sebi ili svojim likovima za pravo da svedočenja o onome što su doživeli iznose uz sve izmene koje dopušta književnost. Na taj način, neretko stvara utisak priče u priči. Čitalac ima slobodu da tekst shvati na svoj način, razmišljajući o istinitosti onoga što je pročitao a time i postavljajući pitanje Borhesove uloge u knjizi.
Ovo izdanje „Brodijevog izveštaja“ u izdanju Lagune i u prevodu Aleksandra Grujičića, prvo na srpskom jeziku, čitaocu omogućava da se još jednom uveri u bogatstvo Borhesove mašte i umešnosti u korišćenju kratke forme književnog izraza. Zbirka, koja je prvi put objavljena 1970. godine, pre svega pruža uvid u surov život članova argentinskog kriminalnog miljea, ljudi sa margine koji nisu uvek najbitnije ličnosti na ulicama ali su zato dostojni glavnih uloga u pričama slavnog pisca. Bili oni goniči stoke, kočijaši, lopovi, vojnici, žene ili bodeži, Borhesove priče opisuju njihove živote pune zločina. Oni su opterećeni prošlošću i nadmetanjem ali i misterioznim prisećanjem. Vraćajući se u prošlost, pokušavaju da utiču na događaje čije posledice mogu bezuspešno pokušati da izmene jedino svojim rečima.
Većina priča u „Brodijevom izveštaju“ pripovedaju o dvobojima, sukobima i umiranju. To i ne čudi ukoliko se ima u vidu Borhesova izjava: „Pitanje šta je dobro ili loše je manje bitno od toga da li je čovek hrabar ili kukavica“. Činjenica da je veći deo života imao problema sa vidom onemogućavala ga je da iskaže hrabrost i time na neki način stane rame uz rame sa svojim precima koji su bili vojnici. Borhes je bio opterećen argentinskom prošlošću punom revolucija i ratova ali i kultom hrabrosti kao zaostavštinom mačizma.
Dve priče se izdvajaju iz zbirke u smislu da se bave i drugim temama: Jevanđelje po Marku i Brodijev izveštaj.
Jevanđelje po Marku je ponavljanje Hristovog stradanja. U priči punoj parabola i ironije, Espinosa donosi gaučosima spasenje u vidu znanja koje nesebično deli sa njima. Kasnije, on doživljava Isusovu sudbinu zbog želje neprosvećenih ljudi da deo Svetog pisma izvedu poput pozorišne predstave i na taj način okaju svoje grehe. Na kraju, pričom Brodijev izveštaj po kojoj je i naslovljena zbirka, Borhes se vraća jednom od svojih omiljenih književnih postupaka – otkrivanju izgubljenog dokumenta, u kojem je opisana nepoznata „civilizacija“. Doktor Brodi, koji je jedno vreme bio deo te izdvojene zajednice, staje u njenu odbranu iako je svestan bizarnih, varvarskih i surovih običaja kojima obiluje. On pokušava da nađe objašnjenje i opravdanje za izvitoperenost tog naroda kojeg priznaje kao deo sveta koji treba spasiti.
U svojoj „Istoriji večnosti“, Borhes piše: „Bez izvesne večnosti, bez osetljivog i tajnog ogledala u kome se ogledaju sva duševna zbivanja, opšta istorija je izgubljeno vreme, a u njoj i naša lična istorija – tako da postajemo utvare“. Borhes je u ovoj zbirci sveštenik, apologeta za one čije grehe, kajanja i pravdanja je čuo, pročitao ili doživeo. On je tu da zločine grešnika sačuva od zaborava, upotrebljavajući svoju maštu da ih objasni i smesti u kolektivno ljudsko pamćenje.
Pored toga što Borhes u predgovoru naglašava svoje iskustvo i godine, on veruje da se i dalje bavi istim, svedenim brojem tema. Čitaocu ostavlja da prepozna srodnost između različitih priča. Ova zbirka je Borhesovo delo u kojem je tu srodnost možda i najlakše ustanoviti. Takođe, nije teško primetiti i tematsku sličnost sa „Opštom istorijom beščašća“. U zbirci objavljenoj 1935. godine, Borhes se između ostalog takođe bavi ljudima sa dna društva: gaučosima, kaubojima, sitnim i krupnim prevarantima, gusarima, ludacima. Za ove dve zbirke bi se moglo reći da su deo istog univerzuma i zbog mnogih elemenata bi se mogle posmatrati kao zasebna celina u Borhesovom stvaralaštvu, iako ih deli 35 godina.
Piše: Aleksandar Trbić
Izvor: bookvar.rs
