Branko Anđić: Ništa gore od čitanja suvoparne knjige, jedino gore od toga je njeno pisanje
Ovogodišnji dobitnik Nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva u razgovoru za Danas govori o značaju ove nagrade, ali i o dve poslednje knjige na kojima je radio, a upravo su osvanule u beogradskim knjižarama.
Ovogodišnji ste dobitnik Nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva – da li to znači da je grad prepoznao ljude poput vas koji se nikad nisu uklapali u klasične šablone lokalnog, nego ste kroz brojne knjige koje ste napisali i prevodima koje ste potpisali pomerali granice i spajali nas sa svetom?
Grad su ljudi, a različiti ljudi imaju različit ukus i različite sklonosti; umetnost, kao i ocene o njoj, neizbežno su subjektivni. Može samo da me raduje što je moja knjiga „Na mapi Utopije“ u izdanju Lagune, prilično van uobičajenih utabanih staza, privukla pažnju ovogodišnje komisije za dodelu nagrade. S druge strane, baš me raduje što sam dobitnik nagrade koja nosi ime našeg najprosvećenijeg vladara, velikog književnika koji je pre pola milenijuma znao ono što mnogima ni danas nije jasno: da su sudbina, prosperitet, budućnost, kvalitet života svih evropskih naroda, pa i balkanskih, organski vezani za Evropu, a ne za provincijalno zatvaranje u sebe. Kao Beograđanin, beskrajno sam zahvalan despotu Stefanu što je moj grad proglasio srpskom prestonicom i dovodeći u njega pametne i preduzimljive ljude iz cele Evrope učinio da postane i ostane jedini pravi kosmopolitski velegrad u regionu.
Grad su ljudi, a različiti ljudi imaju različit ukus i različite sklonosti; umetnost, kao i ocene o njoj, neizbežno su subjektivni. Može samo da me raduje što je moja knjiga „Na mapi Utopije“ u izdanju Lagune, prilično van uobičajenih utabanih staza, privukla pažnju ovogodišnje komisije za dodelu nagrade. S druge strane, baš me raduje što sam dobitnik nagrade koja nosi ime našeg najprosvećenijeg vladara, velikog književnika koji je pre pola milenijuma znao ono što mnogima ni danas nije jasno: da su sudbina, prosperitet, budućnost, kvalitet života svih evropskih naroda, pa i balkanskih, organski vezani za Evropu, a ne za provincijalno zatvaranje u sebe. Kao Beograđanin, beskrajno sam zahvalan despotu Stefanu što je moj grad proglasio srpskom prestonicom i dovodeći u njega pametne i preduzimljive ljude iz cele Evrope učinio da postane i ostane jedini pravi kosmopolitski velegrad u regionu.
Na tom tragu otkrivanja novog i drugačijeg je i antologija koju ste priredili sa Ksenijom Bilbijom „Buntovnice s razlogom“, koja je upravo izašla u izdanju Lagune.
Posle gotovo pola veka bavljenja hispanoameričkom književnošću najviše me danas zanima otkrivanje novih vrednosti i ponekad spasavanje nekih starih bisera koji su ostali ispod radara čitalaca, kritičara i izdavača. Sem moje prve antologije savremene hispanoameričke pripovetke – prve ikad objavljene na jugoslovenskom prostoru – sve potonje bile su plod subjektivnog, mada ne i nasumičnog, traganja za novim vrednostima, za putnicima po neutabanim stazama: takve su bile „Otkačene priče“, a poslednjih godina „Budući klasici“ i „Buntovnice s razlogom“. Profesorka Bilbija, koja već decenijama predaje hispanoameričku književnost na univerzitetu Viskonsin u Medisonu, SAD, bila mi je idealan partner u ovoj poslednjoj avanturi.
Zajedno sa Ksenijom Bilbijom čitaoce uvodite na neobičan način i to kroz dijalog, zašto?
Našli smo se pred problemom kako da knjigu, koja je u krajnjoj liniji plod akademskog istraživanja na dve strane sveta koje se podudarilo, predstavimo čitaocima na nekonvencionalan, neakademski način. Ništa gore od čitanja suvoparne knjige; jedino gore od toga je njeno pisanje. Ni Ksenija ni ja tome nismo skloni. Sem toga, suština ove antologijske zbirke je umnožavanje kreativnog, stvaralačkog gledišta koje donose nove spisateljice: kako je Ksenija to lepo i sažeto rekla, osim testosteronske, sada imamo i progesteronsku i estrogensku književnost, stvaralački pogled na svet sa muškog ali i ženskog gledišta; zašto se to, onda, ne bi odrazilo i u našem dijalogu koji ponekad liči na prepirku, ali na prepirku iz koje se izvlače određeni zaključci. Verujemo oboje da će to biti privlačno i podsticajno čitaocima.
Posle gotovo pola veka bavljenja hispanoameričkom književnošću najviše me danas zanima otkrivanje novih vrednosti i ponekad spasavanje nekih starih bisera koji su ostali ispod radara čitalaca, kritičara i izdavača. Sem moje prve antologije savremene hispanoameričke pripovetke – prve ikad objavljene na jugoslovenskom prostoru – sve potonje bile su plod subjektivnog, mada ne i nasumičnog, traganja za novim vrednostima, za putnicima po neutabanim stazama: takve su bile „Otkačene priče“, a poslednjih godina „Budući klasici“ i „Buntovnice s razlogom“. Profesorka Bilbija, koja već decenijama predaje hispanoameričku književnost na univerzitetu Viskonsin u Medisonu, SAD, bila mi je idealan partner u ovoj poslednjoj avanturi.
Zajedno sa Ksenijom Bilbijom čitaoce uvodite na neobičan način i to kroz dijalog, zašto?
Našli smo se pred problemom kako da knjigu, koja je u krajnjoj liniji plod akademskog istraživanja na dve strane sveta koje se podudarilo, predstavimo čitaocima na nekonvencionalan, neakademski način. Ništa gore od čitanja suvoparne knjige; jedino gore od toga je njeno pisanje. Ni Ksenija ni ja tome nismo skloni. Sem toga, suština ove antologijske zbirke je umnožavanje kreativnog, stvaralačkog gledišta koje donose nove spisateljice: kako je Ksenija to lepo i sažeto rekla, osim testosteronske, sada imamo i progesteronsku i estrogensku književnost, stvaralački pogled na svet sa muškog ali i ženskog gledišta; zašto se to, onda, ne bi odrazilo i u našem dijalogu koji ponekad liči na prepirku, ali na prepirku iz koje se izvlače određeni zaključci. Verujemo oboje da će to biti privlačno i podsticajno čitaocima.
Iako izbor koji ste napravili jeste sveobuhvatan, mora se priznati da je malo neobičan, s jedne strane je tu „estradna spisateljica“ Marijana Enrikes, a s druge tu je fenomenalna Bolivijka Đovana Rivero.
Zanimljivo zapažanje! Enrikes je možda najbolji primer naše pseudoantagonističke metodologije: argentinska spisateljica koja trenutno u svojoj zemlji uživa popularnost rok-zvezde čija javna čitanja sopstvenih dela prati po dve-tri hiljade ljudi u velikim pozorišnim salama, što se ne pamti od vremena buma kad su pred tolikim brojem čitalaca nastupali pesnici Mario Benedeti i Huan Helman, Marijana Enrikes je neka vrsta latinoameričkog Stivena Kinga. I kao u slučaju Kinga, neki je smatraju žanrovskim piscem ograničenih dometa (ja) a drugi je svrstavaju među najbolje autore današnjice (Ksenija). Što se tiče Đovane Rivero, oboje se slažemo da je Bolivijka jedan od najoriginalnijih glasova nove proze kontinenta, tematski i stilski raznovrsna i veliki majstor jezičkih registara. Njeno vreme, ubeđeni smo, tek dolazi. Od naših „Buntovnica“, kod nas su prevođene Samanta Šveblin, Guadalupe Netel i Arijana Harviks. Uskoro će biti objavljene već prevedene knjige Marijane Enrikes i Ene Lusije Portele – i to je sve. U antologiji „Budući klasici“ koju sam sastavljao sa mojom suprugom Ljiljanom Popović Anđić, uvršćene su i pripovetke Monike Oheda, Jolande Arojo Pisaro, Alehandre Kostamagna, Line Meruane, Margarite Garsije Robajo, autorki za koje sam ubeđen da će na kraju ovog veka uživati status klasika. Želeli bismo da „Buntovnice s razlogom“ postanu neka vrsta vodiča našim izdavačima – i čitaocima – u potrazi za vrednim delima hispanoameričke književnosti koja se kod nas rado čita.
Naslovna strana „Buntovnica s razlogom“ je vrlo duhovita...
Da, to smatramo velikim uspehom. Uz dužno poštovanje prema svim mojim dosadašnjim izdavačima, često sam u šali sebe nazivao serijskim ubicom naslovnih strana sopstvenih knjiga; iskreno, retko kad sam bio potpuno zadovoljan njihovom estetskom stranom. „Buntovnice“ su u tom pogledu srećni i potpuni izuzetak: vesela devojka koja šapće nešto na uvo delimično polomljenom kipu Borhesa ne može biti prikladnija i duhovitija interpretacija knjige. Fotografiju je pre desetak godina snimila moja supruga Ljiljana Popović Anđić, a pozirala joj je za tu priliku naša glumica Iva Rađenović. Obe zaslužuju da budu pomenute jer krajnje uspešno upotpunjuju ovu knjigu.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Zanimljivo zapažanje! Enrikes je možda najbolji primer naše pseudoantagonističke metodologije: argentinska spisateljica koja trenutno u svojoj zemlji uživa popularnost rok-zvezde čija javna čitanja sopstvenih dela prati po dve-tri hiljade ljudi u velikim pozorišnim salama, što se ne pamti od vremena buma kad su pred tolikim brojem čitalaca nastupali pesnici Mario Benedeti i Huan Helman, Marijana Enrikes je neka vrsta latinoameričkog Stivena Kinga. I kao u slučaju Kinga, neki je smatraju žanrovskim piscem ograničenih dometa (ja) a drugi je svrstavaju među najbolje autore današnjice (Ksenija). Što se tiče Đovane Rivero, oboje se slažemo da je Bolivijka jedan od najoriginalnijih glasova nove proze kontinenta, tematski i stilski raznovrsna i veliki majstor jezičkih registara. Njeno vreme, ubeđeni smo, tek dolazi. Od naših „Buntovnica“, kod nas su prevođene Samanta Šveblin, Guadalupe Netel i Arijana Harviks. Uskoro će biti objavljene već prevedene knjige Marijane Enrikes i Ene Lusije Portele – i to je sve. U antologiji „Budući klasici“ koju sam sastavljao sa mojom suprugom Ljiljanom Popović Anđić, uvršćene su i pripovetke Monike Oheda, Jolande Arojo Pisaro, Alehandre Kostamagna, Line Meruane, Margarite Garsije Robajo, autorki za koje sam ubeđen da će na kraju ovog veka uživati status klasika. Želeli bismo da „Buntovnice s razlogom“ postanu neka vrsta vodiča našim izdavačima – i čitaocima – u potrazi za vrednim delima hispanoameričke književnosti koja se kod nas rado čita.
Naslovna strana „Buntovnica s razlogom“ je vrlo duhovita...
Da, to smatramo velikim uspehom. Uz dužno poštovanje prema svim mojim dosadašnjim izdavačima, često sam u šali sebe nazivao serijskim ubicom naslovnih strana sopstvenih knjiga; iskreno, retko kad sam bio potpuno zadovoljan njihovom estetskom stranom. „Buntovnice“ su u tom pogledu srećni i potpuni izuzetak: vesela devojka koja šapće nešto na uvo delimično polomljenom kipu Borhesa ne može biti prikladnija i duhovitija interpretacija knjige. Fotografiju je pre desetak godina snimila moja supruga Ljiljana Popović Anđić, a pozirala joj je za tu priliku naša glumica Iva Rađenović. Obe zaslužuju da budu pomenute jer krajnje uspešno upotpunjuju ovu knjigu.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
