Pisac Branislav Janković stvaralac je epske fantastike sa elementima srpskog folklora. Ujedno je i novinar i vlasnik izdavačke kuće Vrane iz Niša. U školske lektire ušao je naslovom „Suze Svetog Nikole“. Autor je istorijskih trilera „O vukovima i senkama“ i „Zidanje ambisa“, kao i trilogije Hronike Jevrema Utvića koju čine romani „Vetrovi zla“, „Gvozdeni oblaci“ i „Utvare“. Za magazin Student podelio je svoja iskustva i savete za pisce na početku svog književnog puta.

Koliko je teško objaviti knjigu i postati primećen književnik u Srbiji?

Ništa lakše. Objaviti knjigu danas nije nikakav problem: platite 500 evra štamparu i on vam odštampa to što ste napisali. I vi možete pričati prijateljima i rodbini da ste pisac. U Srbiji ima puno pisaca, ali malo književnosti. Za „biti primećen“ mora se imati malo više talenta i rada. Potrebno je napisati dobru i kvalitetnu knjigu.

U čemu nalazite inspiraciju za svoja dela?

U svetu oko sebe, istoriji, sopstvenim fantazijama, tuđim ludostima. Barem nadahnuća nikada ne nedostaje. A i živimo u interesantnim vremenima. Ne najboljim, ali dobrim za prepričavanje unucima. Ako ih ikada bude zanimalo kako smo živeli.

Da li je izazovnije pisati zbirku pripovetki ili roman?

Obe stvari su podjednako izazovne, ali pisanje priča je mnogo teže i tome prilazim sa posebnim strahom i tremom. Samo veliki majstori pisane reči mogu pisati dobre priče. Mi ostali to samo pokušavamo. Ili bežimo u romane.

Šta je ono što najčešće menjate dok pišete, a šta kada završite delo?

Najčešće menjam sebe. Kada ostanete sami sa svojim rečima, shvatate da iza njih ne stoji neki tamo pisac, već vi. I onda kreće svojevrsno hodočašće. Svako pisanje je za mene pogled u samog sebe. I nadam se da sam na kraju rukopisa bolji čovek nego u prvim rečenicama.

Mislite li da su mladi pisci danas dovoljno podstaknuti i podržani?

Kultura je kod nas marginalizovana i skoro da se ništa ne ulaže u nju, te su i mladi i stari pisci prepušteni samima sebi. Nema nacionalne strategije za pomoć piscima. Zato ima vrlo malo profesionalnih pisaca. Od pisanja knjiga se ne može živeti, te je bavljenje kulturom svojevrsni hobi i neuzvraćena ljubav.

⁠Da li književne konkurse vidite kao dobro mesto za prepoznavanje novih talenata?

Ko da ih prepozna? Država? Izdavačke kuće? Srbija je verovatno zemlja sa najviše književnih konkursa. Neko bi rekao da smo puni pisaca. Nažalost, nije pisac svako ko napiše knjigu ili pošalje priču na konkurs.

Koji savet biste dali piscima u usponu?

Čitajte mnogo, jer dobro pisanje podrazumeva puno čitanja. I verujte u sebe, jer pojma nemate u kakav ste sopstveni pakao upali.

Autor: Ivana Čeliković
Izvor: magazinstudent.rs