Kada sredovečni Šumadinac odluči da svoje svakodnevne brige i zapitanosti poveri dnevniku, svestan svih opasnosti od javno izgovorene i napisane reči, nastane knjiga „Srbijo, Bog ti pomogo“. Ovog seljaka iz srca Šumadije stvorio je aforističar Bojan Ljubenović čija su „Pisma iz Srbije“ pre nekoliko godina naišla na izuzetan prijem kod čitalačke publike. I ovog puta čitaoci su ponovo prepoznali sami sebe i svoju svakodnevicu punu različitih manjkavosti, i još jednom uvideli da ona pored nevesele ima i smešnu stranu.

Knjiga je već pretvorena u pozorišnu monodramu, a postoji mogućnost da jednog dana postane i – televizijska serija.

Posle višestruko nagrađivanih i kod čitalaca veoma omiljenih „Pisama iz Srbije“ pojavila se i vaša knjiga „Srbijo, Bog ti pomogo“, slične tematike, ali ispričana iz jednog drugog ugla. Ko nas bolje vidi, stranci ili mi sami?

U prvoj knjizi analizirao nas je jedan stranac, a u drugoj sam tu ulogu prepustio jednom autentičnom srpskom seljaku iz Šumadije, Todoru Trajkoviću i njegovoj porodici. Mislim da su i jedan i drugi ugao dobri i da sada imamo potpunu sliku naših zabluda, paradoksa, manjkavosti, ali i vrlina i prednosti. Izmišljeni stranac iz knjige „Pisma iz Srbije“ je možda otvoreniji i oštriji prema nama, ali nas ni Todor, kroz svoj čuveni, lukavi seljački humor, ne štedi baš mnogo. Prva knjiga je više satirična nego duhovita, a kod druge je obrnuto, međutim mislim da obe postižu svoj cilj – kritiku savremene srpske stvarnosti.

Zbog čega su Srbija i srpski mentalitet tako značajan izvor inspiracije za satiru?

„Sve me rane svoga roda bole“, reče Aleksa Šantić i to je možda najbolje objašnjenje zašto se neko odluči da piše satiru. Ne zato da bi stalno nekoga ili nešto kritikovao, već da bi time pomogao da i zemlja, i vlast i ljudi u njegovoj zemlji postanu bolji nego što jesu. Čvrsto sam uveren da su satiričari patriote, jer kao što roditelj kritikuje svoje dete želeći da ono postane dobar i uspešan čovek, tako i satiričar kritikuje svoju zemlju želeći da ona bude bolje mesto za život.

Posao nam je dodatno olakšan jer je Srbija vrlo inspirativna zemlja za humor i satiru.

Glavni junak vaše knjige je Šumadinac Todor Trajković. Šta Todora čini tipičnim srpskim seljakom, a po čemu se ipak izdvaja?

Todor je sredovečni srpski seljak koji sa čitavom svojom porodicom ostaje da živi i radi u svom selu Miloševu. On je poslednji izdanak svoje familije koji živi od poljoprivrede, već njegova ćerka Jelica uči za učiteljicu, a sin Voja se odmetnuo u politiku, bežeći od teškog fizičkog rada. Za razliku od prosečnog Srbina Todor ne živi ni u prošlosti, ni u budućnosti, već je čvrsto sa obe noge u sadašnjosti. Odlično razume savremeni trenutak i na vrlo vešt i duhovit način ukazuje na njegove manjkavosti i opasnosti, kritikujući ono što je za kritiku, ali ne bežeći ni od onoga što je neizbežno. Todor je melanholični optimista sa zdravom dozom skepse. Neverovatna je toplina kojom zdrači čitava porodica Trajković i zato ne čudi što su mnogima prirasli za srce.

O sudbini srpskog sela dosta govori Todorova primedba da se iz njega odlazi „ili na groblje ili u grad, s tim što se sa groblja poneko i vrati“?

Tužno je danas prolaziti kroz srpska sela i gledati napuštene kuće i urasla dvorišta.

Na svakoj drugoj kući se nakrivio krov i samo što ne padne. Zatvaraju se škole, a nema veće nesreće za jedno mesto nego kad se u njemu zatvori škola.  Zato sam nedavno i napisao da je svaka kapija u srpskom selu na kojoj ne stoji katanac svojevrsna trijumfalna kapija. Unutrašnja migracija je takva da se bojim da je proces nestajanja srpskog sela definitivan i da je nezaustavljiv. Ova knjiga je pokušaj da se skrene pažnja i na taj problem. Ona, naravno, ništa neće rešiti, ali je pisac bar rekao i spasio dušu.

Ako je verovati Todoru, u zemlji seljaka najstrože čuvane tajne je danas najbolje sakriti – pod motiku?

Strah od javno izgovorene, a naročito napisane kritike duboko je ukorenjen u nekim delovima našeg naroda. Tako i Todor opominje sam sebe da „kada su čoveku razvezani pertla na cipeli i jezik u glavi može da se saplete i razbije glavu“ i odlučuje da svoj dnevnik ipak drži daleko od svih pa čak i od svojih najmilijih. Odlučuje se da ga stavi pod motiku, sarkastično primećujući da danas retko ko još motiku uzima u ruke – nije to mobilni telefon pa da se iz ruku ne ispušta.

Po motivima vaše knjige je postavljena monodrama „E, moj Todore“ Janka Radišića. Kako vama izgleda vaš tekst oživljen na sceni?

Još dok je knjiga bila u nastajanju mladi glumac Janko Radišić iz Užica pitao me je da napravi monodramu. Tada nisam pristao jer ni sam nisam bio siguran u kom će se pravcu razvijati ovaj epistolarni roman. Kada je knjiga izašla Janko mi se ponovo obratio i vrlo brzo smo se dogovorili. Mislim da je on uradio dobar posao i da je sa svakim novim izvođenjem sve bolji. Ono što me raduje jeste što sve više čitalaca insistira da se od Todorovog dnevnika napravi televizijska serija. Nedavno me je zvao Siniša Pavić, naš čuveni scenarista i rekao da uživa čitajući „Srbijo, Bog ti pomogo“ i preporučio da se malo više angažujem po tom pitanju. Velika mi je čast što je jedno tako veliko ime prepoznalo potencijal ove knjige.

Kako shvatiti sam naslov knjige, vapaj „Srbijo, Bog ti pomogo“? Ima li Srbiji pomoći?

Ovaj naslov izveden je iz rečenice glavnog junaka Todora: „Srbijo, Bog ti pomogo, kad već ljudi neće“.  I zaista, stiče se utisak da današnji Srbi, današnjoj Srbiji više odmažu nego što pomažu. Svojom nebrigom, nedelima, ravnodušnošću, nezainteresovanošću za opšte, društveno, već samo za sebično, lično. Ako to promenimo, dakle, ako više počnemo da brinemo za druge nego za sebe, za društvo, a ne samo za pojedinca, spasa nam ima, međutim, ukoliko ostanemo ovako sebični, moja prognoza, nažalost, nije ružičasta...

Autor: Tijana Stanojev – Kosanović
Izvor: Vršačka kula