U priči Invalid, nove zbirke satiričnih priča Bojana Ljubenovića „Ništa nije smešno“ (u izdanju Lagune), junak se smeje kao sišavši s uma u gradskom prevozu, iako nema dinara za najosnovnije životne potrebe i može se smatrati potpunim gubitnikom na svim poljima. Ipak, smeh ne može da zaustavi i zbog toga rizikuje da dobije batine od namrgođenih saputnika koji mu ipak ustupaju mesto, uz povik: „Ustanite, pa vidite da je čovek invalid!“

Još je francuski filozof Anri Bergson u svojoj maloj studiji „O smehu“ duhovito otkrio da nešto što je komično jednoj grupi ljudi onima iz druge parohije nije zanimljivo ili im je čak strano... Prema tome, neko je ovde ispao iz koloseka – glavni Ljubenovićev junak ili čitava grupa ostalih. Ludilo je bekstvo bolesnog ili bekstvo od bolesnih...

Povodom toga da li je ili ništa nije smešno, Bojan Ljubenović kaže:

„Došli smo u situaciju da je danas svaki čovek koji se smeje sumnjiv. Čemu se smeje, odakle mu hrabrosti i volje za smehom i optimizmom? Kako ga nije sramota da se smeje u ovoj situaciji, pitaju se dežurni mrgudi koji žive od toga što zabrinuto vrte palce. Mali problem u svemu tome je što ’ova situacija’ traje već trideset godina. Istorijski datumi, svađe s komšijama i celim svetom, ’prelomni, sudbonosni trenuci’, ekonomske krize i vanredna stanja ponavljaju nam se kao u filmu ’Dan mrmota’. Iz mnogih kompanija i institucija smeh je proteran kao nepotreban, jer ruši preko potrebnu atmosferu straha i neizvesnosti. Pogledajte samo lica i oči ljudi koji se pored vas voze u gradskom prevozu, teško da ćete i tračak radosti videti u njima. Moj je savet, ipak se smejte, jer ako čekate bolja vremena da biste se opustili, radovali, živeli život punim plućima, bojim se da ih možda nikada neće ni dočekati“, smatra naš sagovornik.

Kao satiričar nije srećan povodom duhovnog stanja nacije, pa kaže:

„Većina ljudi je osiromašena do te mere da je svakodnevno zabrinuta za golu egzistenciju. U srećnijim državama kada izgubite posao to jeste šok, ali stanje koje se pre ili kasnije prevaziđe. Ovde je otkaz neka vrsta smrtne kazne, jer onog trenutka kada ostanete bez prihoda, ne možete da plaćate račune, na vrata vam vrlo brzo zakucaju izvršitelji i vi gubite sve. Nema nikoga da vam pomogne. Naše društvo je postalo bazen s piranama, sa svih strana neko hoće da vas pokrade, opljačka, osakati. Uđite u najbližu samoposlugu pa ćete se uveriti. Usled toga, većina ljudi, pogotovo u malim mestima, nema mogućnost novog zaposlenja i živi u neprestanom strahu. Otuda i toliko porodičnih tragedija, samoubistava, toliko podaništva, straha i nespremnosti da se stvari menjaju. ’Ćuti, može i gore’ – danas je moto naše nacije.“

Suštinski smešne situacije Ljubenovićeve proze ogledaju se u opštem raspadu svih vrednosti i prilagođavanju junaka na svaku novonastalu situaciju. Što veći haos, to bolje, pravi je izopačeni poredak. Kako stojimo sa prilagođavanjem na svaku novu laž, nameće se pitanje satiričaru...

„Mi smo se na laž prilagodili kao što su se Eskimi navikli na niske temperature. Više nam ne smeta, niti se ko naročito potresa što je laž svuda oko nas. Ona je postala način života. Uhvatiti nekoga u laži nekada je bila sramota zbog koje su ljudi crveneli, nisu danima izlazili iz kuće ili su podnosili ostavke. Danas se laž odomaćila, a sramotu smo iskorenili. Javno izgovorena laž postala je kao ogrebotina na kolima, mediji je brzo ispoliraju i ništa se ne poznaje“, mišljenja je Ljubenović.

Ipak, njegov lik Isidor Petrović naprasno je umro baš kada je trebalo srećno da se zaljubi, i u smrti crveni što nije obnovio ličnu kartu. U drugim pričama smejemo se gluposti, posrnulosti, nemoralnosti ostalih junaka. Sve ukazuje na to da se kroz satiru lakše suočavamo sa svojom stvarnošću, pa i sa samim sobom... Autor komentariše dalje od toga:

„Nemojmo mešati sarkazam sa smehom. Zdrav smeh predstavlja opuštenost, radost, sreću, a sarkazam je opor, gorak, osmišljen ujeda sve oko sebe. Mi imamo previše sarkazma, a premalo smeha, i to je pokazatelj koliko smo bolesno društvo. Pogledajte samo naš Tviter, želudac mi se prevrne od tog cinizma i otrova svaki put kada odem tamo. Ipak, i to je neka vrsta samoodbrane, jer da ni toga nema, bojim se da bismo bili u još goroj situaciji. Ja često kažem da je moja misija u književnosti da nasmejem ljude, jer smatram da je to plemenit zadatak. Ne postoji bolji kompliment koji dobijam od čitalaca od rečenice ’Ulepšali ste mi dan’. Ulepšati nekom i minut života, a kamoli dan je danas podvig. Moj humor me već košta nekih ’ozbiljnih’ književnih nagrada, ali baš me briga“, veselo dodaje Ljubenović.

Priče iz nove zbirke „Ništa nije smešno“ od tragikomičnih sve više naginju pravom tragizmu, naročito u onoj koja govori o sahranjivanju sopstvene mladosti u masovnoj grobnici ili onoj sa motivom mrtvih slova Ustava tokom uviđaja. Povodom toga Ljubenović ističe:

„Često kažem da je satira kao operacija katarakte. Ljudi često ne razaznaju laž, licemerje, korupciju iako su im ispred nosa. Satira pomaže da se ta magla ispred očiju razveje i čitaci bolje razumeju šta se u ovom društvu događa. Nekada je dovoljan samo jedan aforizam ili priča pa da čovek progleda. U pričama koje ste pobrojali ja kao pisac preterujem, ali satira uvek preteruje i preuveličava baš zato da bi i najslabovidiji mogli da uoče anomalije koje nas okružuju i zagorčavaju živote. I uopšte nije važno da li su moje satirične priče smešne, već da li u njima ima istine. Humor u njima nije glavno jelo već začin.“

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika