Bil Brajson: „Šekspir – svet kao pozornica“
Ime Bila Brajsona se odomaćilo i među srpskim čitaocima zahvaljujući „Laguni" koja je objavila nekoliko njegovih, izuzetno dobrih putopisa, a sada je prevedena njegova knjiga „Šekspir – svet kao pozornica“, koja je idealni uvod u „šekspirologiju“. Ispod Brajsonovog ležernog, čak publicističkog stila „krije“ se izuzetno informisan i obrazovan autor koji se veoma dobro priprema pre nego se upusti u avanturu pisanja knjiga i zato je najbolji opis knjige o Šekpiru dao list „Sandi tajms“ – „izvanredno duhovito i nenametljivo učeno štivo“.
Polazeći od činjenice da Kongresna biblioteka u Vašingtonu sadrži 7.000 dela o Vilijamu Šekspiru (1564–1616), da se svake godine pojavi bibliografija o novim studijama i radovima o njemu u „Šekspir kvoterliju“, koja u proseku ima 400 novih odrednica, Brajson je pokušao da pronađe šta se stvarno pouzdano zna o Vilu iz Stratforda i zaključio da je to izuzetno malo.
„Čini se da je Šekspir pre akademska opsesija nego istorijska ličnost“, konstatuje Brajson i beleži da se svaka „Šekspirova biografija sastoji od pet odsto činjenica i 95 odsto nagađanja“.
Tokom četiri veka armija istraživača je prespavala po arhivama, nadajući se da će otkriti dokumente koji će baciti jasno svetlo na najvećeg engleskog pisca iza koga je ostalo gotovo milion reči u tesktovima njegovih drama, soneta i poema, a samo se sigurnošću zna da se šest puta potpisao u testamentu.
Zasad nije pronađena nijedna njegova poruka, pismo ili stranica teksta, a zasluga da su sačuvane skoro sve njegove drame pripada vernim prijateljima koji su ih objavili sedam godina nakon njegove smrti u „Prvom foliju“, kako se naziva to prvo izdanje.
Brajson se opredelio da što vernije dočara širu sliku o vremenu u kome je on živeo umesto da spekuliše gde je proveo vreme od odlaska od kuće do dolaska u London, kako je od glumca postao pisac, kakav je bio njegov intimni život (osim što se zna da je bio oženjen i koliko je dece imao (3) pošto su ti podaci zavedeni u matične knjige Stratforda na Avonu kao i dan njegovog krštenja, 26. april, a ne rođenja). Datum smrti, 23. april 1616, takođe je zapisan, a postoji i testament.
U poglavlju koje se bavi periodom od Vilovog rođenja do 21. godine, dobija se slika Engleske tokom tog perioda i na osnovu toga Brajson zaključuje da „najveći životni uspeh Šekspira nije bilo pisanje ’Hamleta’ već što je ostao živ“.
Na osnovu prikupljenih arhivskih podataka, dobija se uvid u položaj njegove porodice kao i kakvo je obrazovanje stekao što jasno ukazuje da je imao priliku da čita antičke tekstove koji su mu docnije služili kao polazište za istorijske drame („Julije Cezar“, „Koriolan“, „Antonije i Kleopatra“).
Poglavlje koje se bavi „izubljenim godinama“ (1585–1592) opet ne spekuliše gde je (možda) boravio Šekspir (podataka nema) već Brajson daje izuzetno zanimljivu sliku života u Londonu u tom periodu: politička previranja, verske sukobe, književnu scenu. Slede poglavlja koja prate piščevo okruženje od 1592, kada se Šekspirovo ime prvi put pominje kao ime uspešnog pisca, u kojima Brajson opisuje pozorišni život u Engleskoj, njegove poglede, prijatelje, moguću intimnu vezu sa prelepim plemićem kome je posvetio najveći broj soneta, kao i sve poznate „kandidate“ za moguće autore Šekspirovih drama, jer mnogi šekspirolozi ne žele da veruju da je provincijalac mogao da napiše tako sjajne tekstove.
Izvor: Tanjug
Polazeći od činjenice da Kongresna biblioteka u Vašingtonu sadrži 7.000 dela o Vilijamu Šekspiru (1564–1616), da se svake godine pojavi bibliografija o novim studijama i radovima o njemu u „Šekspir kvoterliju“, koja u proseku ima 400 novih odrednica, Brajson je pokušao da pronađe šta se stvarno pouzdano zna o Vilu iz Stratforda i zaključio da je to izuzetno malo.
„Čini se da je Šekspir pre akademska opsesija nego istorijska ličnost“, konstatuje Brajson i beleži da se svaka „Šekspirova biografija sastoji od pet odsto činjenica i 95 odsto nagađanja“.
Tokom četiri veka armija istraživača je prespavala po arhivama, nadajući se da će otkriti dokumente koji će baciti jasno svetlo na najvećeg engleskog pisca iza koga je ostalo gotovo milion reči u tesktovima njegovih drama, soneta i poema, a samo se sigurnošću zna da se šest puta potpisao u testamentu.
Zasad nije pronađena nijedna njegova poruka, pismo ili stranica teksta, a zasluga da su sačuvane skoro sve njegove drame pripada vernim prijateljima koji su ih objavili sedam godina nakon njegove smrti u „Prvom foliju“, kako se naziva to prvo izdanje.
Brajson se opredelio da što vernije dočara širu sliku o vremenu u kome je on živeo umesto da spekuliše gde je proveo vreme od odlaska od kuće do dolaska u London, kako je od glumca postao pisac, kakav je bio njegov intimni život (osim što se zna da je bio oženjen i koliko je dece imao (3) pošto su ti podaci zavedeni u matične knjige Stratforda na Avonu kao i dan njegovog krštenja, 26. april, a ne rođenja). Datum smrti, 23. april 1616, takođe je zapisan, a postoji i testament.
U poglavlju koje se bavi periodom od Vilovog rođenja do 21. godine, dobija se slika Engleske tokom tog perioda i na osnovu toga Brajson zaključuje da „najveći životni uspeh Šekspira nije bilo pisanje ’Hamleta’ već što je ostao živ“.
Na osnovu prikupljenih arhivskih podataka, dobija se uvid u položaj njegove porodice kao i kakvo je obrazovanje stekao što jasno ukazuje da je imao priliku da čita antičke tekstove koji su mu docnije služili kao polazište za istorijske drame („Julije Cezar“, „Koriolan“, „Antonije i Kleopatra“).
Poglavlje koje se bavi „izubljenim godinama“ (1585–1592) opet ne spekuliše gde je (možda) boravio Šekspir (podataka nema) već Brajson daje izuzetno zanimljivu sliku života u Londonu u tom periodu: politička previranja, verske sukobe, književnu scenu. Slede poglavlja koja prate piščevo okruženje od 1592, kada se Šekspirovo ime prvi put pominje kao ime uspešnog pisca, u kojima Brajson opisuje pozorišni život u Engleskoj, njegove poglede, prijatelje, moguću intimnu vezu sa prelepim plemićem kome je posvetio najveći broj soneta, kao i sve poznate „kandidate“ za moguće autore Šekspirovih drama, jer mnogi šekspirolozi ne žele da veruju da je provincijalac mogao da napiše tako sjajne tekstove.
Izvor: Tanjug
Autor: Bil Brajson
