(Bez)opasne veze - prikaz romana "Mesečari iz Marguma"
Novi roman Mirjane Mitrović ima očevidne sličosti s „Emilijom Letom“ (2006), prethodnim ostvarenjem iste autorke koje je doživelo lep uspeh kod publike i kritike. I ovoga puta u središtu pripovednog zanimanja nalazi se, naime, žena rimskog vojskovođe iz pograničnih krajeva, imenovana kao Julija Mas, te dovedena u psihološki i moralni procep između bračne privrženosti i nezatomljive osećajnosti koja vodi u diskretnu, platonsku ljubavnu aferu, s tom razlikom što je iskušiteljsku ličnost kućnog učitelja sada zamenio lik lokalnog sudije i prestoničkog izgnanika, Flavija Romana.
Kao i u prethodnom romanu, i u ovom se sve odigrava u našim krajevima, i to u periodu komadanja Imperije i rađanja hrišćanstva. Mesečari iz Marguma u neku ruku predstavljaju zapravo „nastavak“, tačnije kazano „drugu stranu medalje“ onoga što je ispripovedano u „Emiliji Leti“ a što je smešteno na kraj trećeg veka, u vreme takozvane tetrarhije, četvorne vladavine, ovde predstavljene autoritetom Dioklecijana kao ključnog „igrača“ u pomenutoj podeli moći.
Namesto epskog zamaha i razuđenosti, koji odlikuju Letu i nesumnjivo čine dobar deo njene kolektivne čitalačke atraktivnosti, „Mesečari“ su, s druge strane, obeleženi svojevrsnom svedenošću i kamernom atmosferom, odnosno epistolarnim postupkom pripovedanja. Roman u pismima je verovatno danas i moguć jedino u takvom, „kostimiranom“ vidu, koji je u ovom slučaju u potpunosti saobražen narativnom senzibilitetu i mekom štimungu pisanja. Takoreći sve karte Mirjana Mitrović je pri tome stavila na naslovnu figuru mesečarstva kao svojevrsnog „trezora za tajne“ koji nadilazi puku kliničku pojavu, izražavajući emotivnu enigmu dvoje glavnih junaka, nesuđenih ljubavnika, neraskidivo povezanih paučinastim nitima noćnih vizija i (d)oživljenih snova.
Ovaj „manjak“ političke i „višak“ intimne, u izvesnom smislu zaumne i iracionalne istorije u odnosu na prethodni, nagrađivani i hvaljeni roman predstavlja ono unutrašnje, na prvi pogled teško vidljivo pomeranje, nepogrešivo, međutim, detektovano od strane oficijelne književne javnosti, otprilike onoliko, čini se, flegmatične prema „Mesečarima“ koliko je bila zainteresovana za „Letu“. Istina, Mitrovićeva u neku ruku i sama ide naruku ovakvom odnosu, budući da njen roman skoro neumitno „priziva“ već uspostavljena očekivanja, da bi ih potom suspendovao.
Dramatična, neretko pustolovna dešavanja s tragičnim završetkom i katarzičnom žrtvom, koja ima težinu civilizacijskog izbora i koja je doneta u odloženom, efektnom finalu prethodnog romana, ovde su, u vidu kratkog izveštaja, skrajnuta na sam rub pripovedanja, da bi puna pažnja bila poklonjena eteričnom ljubavnom „zapletu“, podržanom i osnaženom gotovo lirski pročišćenim i izrazito slikovitim, na momente maniristički izbrušenim stilom koji dočarava „tek“ tananu pustolovinu osećanja i simboličnu dramu erosa. Stoga i središnja „intriga“ neostvarenog „zajedničkog sna“ dvoje platonskih somnabula o osnivanju akademije za rimsko pravo, koja ostaje kao puka vizija bez praktičnih posledica po njene nosioce, reklo bi se, teško može da parira burnoj, sudbinski određujućoj pripovesti o utuljenim ljubavima i verskim preobraćenjima iz „Emilije Lete“, pa zato i epistolarna afera romana dosta lako i bez otpora klizi prema formuli (bez)opasnih, na flert svodivih veza. A prihvatanje „Mesečara iz Marguma“ biće, čini se, zahvaljujući pomenutim sličnostima, neizbežno praćeno upravo ovakvim poređenjima koja ističu „komparativne prednosti“ prethodnog romana.
Sem ukoliko se, naravno, za neku godinu ne pojavi i treći beočug moguće ženske antičke trilogije Mirjane Mitrović koji bi uspostavio posebne zahteve „integralnog“ čitanja i razumevanja, u okviru kojega bi onda i ovaj roman mogao da bude doživljen na unekoliko drugačiji način, recimo kao „intermeco“ ili „prelaz“ prema pretpostavljenom i projektovanom finalu.
Autor: Tihomir Brajović
Izvor: NIN
Kao i u prethodnom romanu, i u ovom se sve odigrava u našim krajevima, i to u periodu komadanja Imperije i rađanja hrišćanstva. Mesečari iz Marguma u neku ruku predstavljaju zapravo „nastavak“, tačnije kazano „drugu stranu medalje“ onoga što je ispripovedano u „Emiliji Leti“ a što je smešteno na kraj trećeg veka, u vreme takozvane tetrarhije, četvorne vladavine, ovde predstavljene autoritetom Dioklecijana kao ključnog „igrača“ u pomenutoj podeli moći.
Namesto epskog zamaha i razuđenosti, koji odlikuju Letu i nesumnjivo čine dobar deo njene kolektivne čitalačke atraktivnosti, „Mesečari“ su, s druge strane, obeleženi svojevrsnom svedenošću i kamernom atmosferom, odnosno epistolarnim postupkom pripovedanja. Roman u pismima je verovatno danas i moguć jedino u takvom, „kostimiranom“ vidu, koji je u ovom slučaju u potpunosti saobražen narativnom senzibilitetu i mekom štimungu pisanja. Takoreći sve karte Mirjana Mitrović je pri tome stavila na naslovnu figuru mesečarstva kao svojevrsnog „trezora za tajne“ koji nadilazi puku kliničku pojavu, izražavajući emotivnu enigmu dvoje glavnih junaka, nesuđenih ljubavnika, neraskidivo povezanih paučinastim nitima noćnih vizija i (d)oživljenih snova.
Ovaj „manjak“ političke i „višak“ intimne, u izvesnom smislu zaumne i iracionalne istorije u odnosu na prethodni, nagrađivani i hvaljeni roman predstavlja ono unutrašnje, na prvi pogled teško vidljivo pomeranje, nepogrešivo, međutim, detektovano od strane oficijelne književne javnosti, otprilike onoliko, čini se, flegmatične prema „Mesečarima“ koliko je bila zainteresovana za „Letu“. Istina, Mitrovićeva u neku ruku i sama ide naruku ovakvom odnosu, budući da njen roman skoro neumitno „priziva“ već uspostavljena očekivanja, da bi ih potom suspendovao.
Dramatična, neretko pustolovna dešavanja s tragičnim završetkom i katarzičnom žrtvom, koja ima težinu civilizacijskog izbora i koja je doneta u odloženom, efektnom finalu prethodnog romana, ovde su, u vidu kratkog izveštaja, skrajnuta na sam rub pripovedanja, da bi puna pažnja bila poklonjena eteričnom ljubavnom „zapletu“, podržanom i osnaženom gotovo lirski pročišćenim i izrazito slikovitim, na momente maniristički izbrušenim stilom koji dočarava „tek“ tananu pustolovinu osećanja i simboličnu dramu erosa. Stoga i središnja „intriga“ neostvarenog „zajedničkog sna“ dvoje platonskih somnabula o osnivanju akademije za rimsko pravo, koja ostaje kao puka vizija bez praktičnih posledica po njene nosioce, reklo bi se, teško može da parira burnoj, sudbinski određujućoj pripovesti o utuljenim ljubavima i verskim preobraćenjima iz „Emilije Lete“, pa zato i epistolarna afera romana dosta lako i bez otpora klizi prema formuli (bez)opasnih, na flert svodivih veza. A prihvatanje „Mesečara iz Marguma“ biće, čini se, zahvaljujući pomenutim sličnostima, neizbežno praćeno upravo ovakvim poređenjima koja ističu „komparativne prednosti“ prethodnog romana.
Sem ukoliko se, naravno, za neku godinu ne pojavi i treći beočug moguće ženske antičke trilogije Mirjane Mitrović koji bi uspostavio posebne zahteve „integralnog“ čitanja i razumevanja, u okviru kojega bi onda i ovaj roman mogao da bude doživljen na unekoliko drugačiji način, recimo kao „intermeco“ ili „prelaz“ prema pretpostavljenom i projektovanom finalu.
Autor: Tihomir Brajović
Izvor: NIN
Autor: Mirjana Mitrović
