U briljantno oštrom romanu Milana Kundere „Besmrtnost“ narator objašnjava „Nema romanopisca koji bi mi bio draži od Roberta Muzila. Umro je jednog jutra dok je dizao tegove. Kad ih ja sam dižem, brižno pratim otkucaje svog srca i bojim se smrti, zato jer umreti s tegom u ruci, isto kao moj obožavani autor...“

Smrt je stalno prisutna u ovom romanu. Nekoliko glavnih likova, kao Gete i Hemingvej ni manje ni više, su već mrtvi. Mnogi drugi ginu, među njima i glavni lik, žena po imenu Anjes, strada u saobraćajnoj nesreći skrećući naglo sa puta kako bi izbegla saučesništvo u tuđem pokušaju samoubistva. Tipično za Kunderu, činjenica i posledice Anjesine smrti su prijavljeni mnogo pre detalja.

Smrt prožima knjigu, smrt i besmrtnost koji „čine neraskidiv par“, piše autor, „lepši nego Marks i Engels, nego Romeo i Julija, lepši nego Lorel i Hardi“, i, bar u ovoj knjizi, Getea i Hemingveja, koji se na stranicama Kunderinog romana sastaju u raju i raspravljaju šta im je donelo slavu; oni sami ili knjige koje su napisali. „Umesto da čitaju moje knjige, sad pišu knjige o meni“, kaže Hemingvej. „To je besmrtnost,“ odgovara Gete. „Besmrtnost je strašni sud.“

Ipak, uprkos obuzetosti smrću, Kunderin roman ni u jednom trenutku nije mračan. Likovi poseduju tu „lakoću postojanja“, koja u Kunderinom prethodnom romanu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ prati neosobe u totalitarnoj kulturi, a u „Besmrtosti“ ih, čini se, uzdiže iz progonstva.

Čak i Anjes odskače iz gesta koji je autor jednom primetio sedeći pored bazena u svojoj teretani u Parizu. „Taj gest probudio je tada u meni neizmernu i neshvatljivu tugu, a iz tuge se rodio lik žene koju nazivam Anjes.“ Na svoj paradoksalni način, rezonuje da otad „na svetu ima mnogo manje gestova nego pojedinaca“, stoga „gest je individualniji od individue.“ Tako da ni Anjesina smrt mnogo ne potresa čitaoca.

Takvi paradoksi se umnožavaju kroz knjigu. Kundera voli da izvrne konvencionalne izraze i ideje. Anjesina mlađa sestra, Laura, odlučuje da se bori za svog ljubavnika, Pola, i kroz tu borbu ga gubi. Na drugom mestu, autor primećuje: „Dozvoljavam sebi da tvrdim da bez umetnosti mnogoznačnosti nema stvarnog erotizma i da što je snažnija mnogoznačnost snažnije je i uzbuđenje. Ko se ne seća iz svog detinjstva divne igre doktora!“

Opet, na jednom drugom mestu piše: „Pojam ljudskih prava je star dve stotine godina, ali najveću slavu je stekao počev od druge polovine sedamdesetih godina našeg veka. Aleksandar Solženjicin je upravo tada bio prognan iz svoje zemlje i njegova neobična figura, ukrašena bradom i okovima, hipnotisala je zapadne intelektualce bolesne od čežnje za velikom sudbinom, koja nikako da im se dogodi. Tek zahvaljujući njemu poverovali su sa pedeset godina zakašnjenja da u komunističkoj Rusiji postoje koncentracioni logori; čak su i napredni ljudi bili odjednom spremni da dopuste kako zatvoriti nekoga zbog onoga što misli nije pravedno. I našli su za svoj novi stav i izvanredno obrazloženje: ruski komunisti prekršili su ljudska prava, i to uprkos tome što ih je svečano objavila sama Francuska revolucija!!“

Uprkos sklonosti da podučava čitaoca, „Besmrtnost“ nikada ne pati od didaktike. Kao i uvek, Kundera dokazuje da je majstor dirigovanja lajtmotivima. Ništa nije nasumično u tekstu, ni incident u svom donekle razrađenom zapletu o prepletenim životima i ljubavima šest Parižana; ni jedna fraza ni gest. A Kundera ume da bude duhovit: „Muzika: pumpa za naduvavanje duše. Hipertrofirane duše preobražene u velike balone uzdižu se ispod tavanice koncertne sale sudarajući se u neverovatnoj gužvi.“

Čitajući Kunderu, čitalac bi mogao da odluči da preispita sopstvenu definiciju zapleta. Umesto akcije koja budi očekivanja, može se opisati kao niz verbalnih gestova koji bude radoznalost. Ništa nije statično u Kunderinom pisanju; sve se razvija i menja oblik.

Ali Kundera bi voleo da ga ne podvode u konvencionalne definicije umetnosti. Kao što kaže prijatelju u „Besmrtnosti“: „Dramska napetost je pravo prokletstvo romana, jer preobražava sve, i one najlepše stranice, i one scene prepune iznenađenja i zapažanja u puke stepene koji vode ka zaključnom raspletu, u kome je usredsređen smisao svega što je prethodilo.“

Dalje, on nastavlja: „Roman ne treba da liči na biciklističku trku, već na gozbu s mnogo jela. Već se strašno radujem šestom delu. U roman će stupiti potpuno nov lik. A na kraju dela će otići onako kako je došao i neće iza njega ostati nijedan trag. Neće biti uzrok ničega i neće ostaviti nikakvu posledicu. I upravo to mi se sviđa. Šesti deo, to će biti roman u romanu i onaj najtužniji erotski događaj koji sam ikad napisao.“

Svakako, šesti deo je samostalan i tužan. Ni likovi koji se pojavljuju, ni lajtmotivi ne odjekuju u ostatku knjige. Ali šesti deo je poput ulegnuća. Samo je epizoda. Služi da stvori utisak da kroz svoje pisanje Kundera je ostao nedvosmisleno avangardan.

Ipak, fer je pustiti ga da donese još jedan zaključak. Suprotstavljajući se Aristotelovim primedbama prema epizodama, Kundera piše: „Nijedna epizoda nije a priori osuđena da zauvek ostane epizoda, jer svaki događaj, i onaj najbeznačajniji, sadrži u sebi skrivenu mogućnost da pre ili kasnije postane uzrok drugih zbivanja i preobrazi se tako u događaj ili pustolovinu. Epizode su kao mine. Većina od njih nikada ne eksplodira, ali upravo ona najmanje upadljiva jednog dana se preobražava u događaj koji će za vas postati sudbinski.“

Glavni motiv „Besmrtnosti“ je način na koji vreme menja umetnike i njihovo delo: kako je, da parafraziram najjednostavniji Kunderin primer, poznata Geteova pesma koja počinje sa „Uber allen Gipfeln“ (Iznad svih vrhova), za decu rima za laku noć, za stare podsećanje na smrt.

Možda će s vremenom, epizoda koju predstavlja šesti deo „Besmrtnosti“ eksplodirati. Ali za sada ostaje samo deo izuzetnog i očaravajućeg romana.

Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Aleksandar Mandić