U sali Gete instituta, sinoć, 7. marta, tražila se stolica viška. Pred probranom publikom Književnog kafea Gete instituta doajen filmske i književne kritike Milan Vlajčić veoma je nadahnuto i slikovito govorio o remek-delu Alfreda Deblina, romanu „Berlin Aleksanderplac“.
„Čitajući roman hteo sam da vidim koliko je on vizuelan u odnosu na kultnu Fazbinderovu seriju, i mogu da kažem da je Fazbinder uhvatio sve ono što je bitno u ovom romanu“, rekao je Vlajčić i sa istom maestralnom magijom uvukao slušaoce jučerašnje promocije u svet Vajmarske republike i sudbinu glavnog junaka Franca Biberkopfa.
„Svi ovde znamo priču o Francu Biberkopfu“, dodala je Janja Stjepanović, urednica knjige. „Nakon ubistva svoje ljubavnice, on 1928. izlazi iz zatvora Tegel i suočava se sa velegradom Berlinom. Kako odmiče gradom, mnoštvo utisaka ga preplavljuje, on ne može da ih obradi: ljudi i zgrade se stapaju, krovovi počinju da klize, Biberkopf doživljava neku vrstu traume, šoka. Sličan je utisak čitaoca kada tek pristupa delu: doživljava se neka vrsta šoka, kao da sama moderna metropola govori u Deblinovom romanu. Naravno, to je jedan od efekata tehnike montaže, gde su raznovrsni tekstovi, strani klasičnom književnom tekstu (vremenska prognoza, raspored tramvajskih linija, popularni šlageri, reklame za razne proizvode, glasovi slučajnih prolaznika itd.), utkani u samo tkivo romana. Međutim, kako priča odmiče, sve ovo, kao i živopisni berlinski žargon, koji je prevodilac uspeo tako znalački da dočara, pružaju enormno uživanje u tekstu.“
„Zapravo od trenutka u kojem se pojavio moderan roman sa svojom tehnikom montaže i korišćenja dokumentarnog materijala u samom tekstu, savremeni roman se batrga i ne uspeva da iznedri ništa sveobuhvatnije od toga. Zbog toga nam naracija i montaža ’Berlin Aleksanderplaca’ danas deluje tako aktuelno, i ovaj roman spada u poslednje velike romane svetske književnosti“, nadovezao se Ivan Velisavljević.
Razgovor o strukturi romana i reminiscencije na njegove pretke u svetskoj književnosti bio je do te mere živopisan i šarolik da je Velisavljević imao dovoljno prostora da se dotakne i političke angažovanosti „Berlin Aleksandrplaca“ a da ta tema bude podjednako privlačna i jezgrovito dočarana okupljenom auditorijumu.
Milan Vlajčić istakao je da je Deblinov roman vrlo razgaljujući i da u svetskoj književnosti postoji svega nekoliko romana koji imaju tu civilizacijsku širinu – Džojsov „Uliks“, ali i Dos Pasosovi romani, koji dosad nisu imali adekvatnu recepciju kod ovdašnje čitalačke publike.
Reči hvale upućene su i prevodiocu „Berlin Aleksanderplaca“ Nikoli Jordanovu, za čiji je prevod Vlajčić rekao da „ulazi u uho kao da je roman danas pisan“. Takav kompliment prevodiocu je ujedno i najlepša pohvala koju jedan izdavač danas može da primi, a Deblinov kultni roman savršen je izbor za publiku koja traži ono najbolje što književnost može da ponudi čitaocu – umeće pripovedanja i duhovitu sliku junaka našeg doba.
„Svi ovde znamo priču o Francu Biberkopfu“, dodala je Janja Stjepanović, urednica knjige. „Nakon ubistva svoje ljubavnice, on 1928. izlazi iz zatvora Tegel i suočava se sa velegradom Berlinom. Kako odmiče gradom, mnoštvo utisaka ga preplavljuje, on ne može da ih obradi: ljudi i zgrade se stapaju, krovovi počinju da klize, Biberkopf doživljava neku vrstu traume, šoka. Sličan je utisak čitaoca kada tek pristupa delu: doživljava se neka vrsta šoka, kao da sama moderna metropola govori u Deblinovom romanu. Naravno, to je jedan od efekata tehnike montaže, gde su raznovrsni tekstovi, strani klasičnom književnom tekstu (vremenska prognoza, raspored tramvajskih linija, popularni šlageri, reklame za razne proizvode, glasovi slučajnih prolaznika itd.), utkani u samo tkivo romana. Međutim, kako priča odmiče, sve ovo, kao i živopisni berlinski žargon, koji je prevodilac uspeo tako znalački da dočara, pružaju enormno uživanje u tekstu.“
„Zapravo od trenutka u kojem se pojavio moderan roman sa svojom tehnikom montaže i korišćenja dokumentarnog materijala u samom tekstu, savremeni roman se batrga i ne uspeva da iznedri ništa sveobuhvatnije od toga. Zbog toga nam naracija i montaža ’Berlin Aleksanderplaca’ danas deluje tako aktuelno, i ovaj roman spada u poslednje velike romane svetske književnosti“, nadovezao se Ivan Velisavljević.
Razgovor o strukturi romana i reminiscencije na njegove pretke u svetskoj književnosti bio je do te mere živopisan i šarolik da je Velisavljević imao dovoljno prostora da se dotakne i političke angažovanosti „Berlin Aleksandrplaca“ a da ta tema bude podjednako privlačna i jezgrovito dočarana okupljenom auditorijumu.
Milan Vlajčić istakao je da je Deblinov roman vrlo razgaljujući i da u svetskoj književnosti postoji svega nekoliko romana koji imaju tu civilizacijsku širinu – Džojsov „Uliks“, ali i Dos Pasosovi romani, koji dosad nisu imali adekvatnu recepciju kod ovdašnje čitalačke publike.
Reči hvale upućene su i prevodiocu „Berlin Aleksanderplaca“ Nikoli Jordanovu, za čiji je prevod Vlajčić rekao da „ulazi u uho kao da je roman danas pisan“. Takav kompliment prevodiocu je ujedno i najlepša pohvala koju jedan izdavač danas može da primi, a Deblinov kultni roman savršen je izbor za publiku koja traži ono najbolje što književnost može da ponudi čitaocu – umeće pripovedanja i duhovitu sliku junaka našeg doba.
1/19
