Basara u užem izboru za regionalnu nagradu „Meša Selimović“
U užem krugu za nagradu „Meša Selimović“, koja se dodeljuje na književnim susretima „Cum grano salis“ u Tuzli, našao se i roman Svetislava Basare „Gnusoba“ u izdanju „Lagune“. Pored ovog romana, u uži izbor ušli su i „Rod“ Miljenka Jergovića, „Vrijeme koje se udaljava“ Mirka Kovača, „Nestali u stoljeću“ Ivana Lovrenovića i „Nađi me“ Damira Šabotića.
Susreti u Tuzli održaće se od 4. do 6. septembra ove godine i do tada će žiri, u sastavu Julijana Matanović (predsednica), Milorad Popović, Ahmed Burić, Hadžem Hajdarević i Enes Karić, izabrati dobitnika nagrade.
Mandarić i Masleša, dva glavna lika romana „Gnusoba“, obračunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopačenje oličeno je u novijoj političkoj psihopatologiji, koja u još jednoj bespoštednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manične crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su različite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći...
U pozadini njihovog dijaloga, koji će do suza nasmejati čitaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naći će se lik Zorana Đinđića, čoveka koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.
Susreti u Tuzli održaće se od 4. do 6. septembra ove godine i do tada će žiri, u sastavu Julijana Matanović (predsednica), Milorad Popović, Ahmed Burić, Hadžem Hajdarević i Enes Karić, izabrati dobitnika nagrade.
Mandarić i Masleša, dva glavna lika romana „Gnusoba“, obračunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopačenje oličeno je u novijoj političkoj psihopatologiji, koja u još jednoj bespoštednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manične crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su različite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći...
U pozadini njihovog dijaloga, koji će do suza nasmejati čitaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naći će se lik Zorana Đinđića, čoveka koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.
