Autorka Kejti Kvin istražuje rat, žene, špijune, osvetu i istinu u romanu „Alisine mreže“
Roman „Alisina mreža“ je istorijski roman koji prati dva vremenska narativa, čija radnja počinje s početka 20. veka. Godine 1915, Iv je okarakterisana kao dobar lažov, govori nekoliko jezika i ukazuje joj se prilika da postane špijun, uhodeći nemačke vojnike u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata. S druge strane pratimo priču o Šarli, koja se odigrava 1947. godine, mladoj, trudnoj devojci koja je u potrazi za voljenom rođakom Roz, kojoj se gubi trag u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Šarli prati naznake koje je dovode u London gde mora pronaći osobu koja će joj pomoći u potrazi. Tako joj se pridružuje Iv, sada stara i često pripita žena koja krije tajnu iz prošlosti. Zajedno sa Finom, vozačem, ove dve žene se upuštaju u potragu za Roz i naposletku bivaju suočene sa davno zaboravljenim i bolnim uspomenama. Iako upornost i hrabrost preovladavaju, saznajemo o istoriji francuskih špijunki, zasnovanoj na istinitim događajima – koji su se odvijali u veoma opasnom i tajanstvenom periodu istorije. Pratimo živote ovih divnih junakinja, tokom uspona i padova, dok se suočavaju sa bolnom prošlošću i otkrivaju misterije koje obavijaju ratno doba, kako bi došle do istine. Fantastičan roman koji ne smete propustiti da pročitate.
Odakle dobijate ideje za svoje romane?
Obično me nešto inspiriše – osoba, istorijski događaj, mesto – i to je uvek nešto toliko zanimljivo, uvrnuto ili neobično što postane okosnica moje priče. Kada govorimo o romanu „Alisina mreža“, taj momenat je bila spoznaja da je postojala špijunska mreža tokom Drugog svetskog rata, u kojoj je bilo mnogo žena, koju je oformila i vodila žena koja je nosila nadimak „kraljica špijuna“ – to me je toliko fasciniralo da sam prosto morala da pišem o tome!
Pisanje priče koju prožimaju dva vremenska intervala mora biti komplikovan proces. Kako ste vi to postigli?
Neki pisci, kada pišu o različitim vremenskim periodima, prvo napišu jedan a zatim drugi deo, da bi posle ukrstili. Možda ću se poslužiti takvom tehnikom kada budem pisala neki naredni roman, ali što se tiče romana „Alisina mreža“, skakala sam iz jednog perioda u drugi čak i dok sam pisala prvu verziju. To mi je pomoglo da lakše napravim paralele između dve priče.
Tokom celog romana u centru pažnje su Ivine ruke, koje su i uzročnik misterije. Scena u kojoj nam se razrešava šta joj se dogodilo je svirepa i uznemirujuća... Kako ste o tome pisali?
Radi se o tome da kada pišete u dva hronološka toka, događaji koji se dešavaju u prošlosti moraju ostavljati osećaj napetosti. Ne mogu da navodim čitaoca da se pita da li će Iv preživeti bilo koju nevolju u kojoj se nađe tokom Prvog svetskog rata, kada čitalac zna da je živa i u delu romana koji se dešava 1947. godine. Dodelivši joj osakaćene ruke, postavila sam prostor za misteriju: od momenta kada Šarli i čitaoci upoznaju Iv postavlja se pitanje: „Šta se desilo sa njenim rukama da sada izgledaju ovako?“. Ta tenzija se prenosi i na narativ iz 1915. godine jer očekujete da u nekom trenutku saznate šta se tačno dogodilo.
Lomljene zglobova je, nažalost, vekovima prilično ustaljena forma mučenja zato što se mnogo nervnih završetaka nalazi u prstima. Povrede prstiju su veoma bolne ali ne ugrožavaju život, što su upravo onakve povrede koje mučitelji žele da zadaju onima od kojih žele da izvuku informacije.
Kako ste došli na ideju da uvrstite poeziju u vaš roman kao reference?
Volim Bodlerovu poeziju – istovremno obiluje zanosnim i uznemiravajućim motivima, što savršeno odgovora ukusu mog zanosnog, uznemirujućeg zlikovca. A najpoznatija zbirka Bodlerove poezije – „Cveće zla“ – pružila mi je mogućnost da uvrstim jasniju metaforu žena kao cveća, mojih junakinja sa cvetnim imenima.
Sa kojom junakinjom se najviše poistovećujete?
Sebe najviše pronalazim u liku mlade Iv i u njenom suočavanju sa govornom manom, pošto moj muž ima problem sa mucanjem (ideja da Iv muca je jednim delom bila njegova ideja) i skoro dvadeset godina sam bila svedok njegovih frustracija u suočavanju sa svetom koji pravi zaključke o ljudima koji zamuckuju.
Izvor: Goodreads / booknationbyjen.com
Prevod: Aleksandra Branković
Obično me nešto inspiriše – osoba, istorijski događaj, mesto – i to je uvek nešto toliko zanimljivo, uvrnuto ili neobično što postane okosnica moje priče. Kada govorimo o romanu „Alisina mreža“, taj momenat je bila spoznaja da je postojala špijunska mreža tokom Drugog svetskog rata, u kojoj je bilo mnogo žena, koju je oformila i vodila žena koja je nosila nadimak „kraljica špijuna“ – to me je toliko fasciniralo da sam prosto morala da pišem o tome!
Pisanje priče koju prožimaju dva vremenska intervala mora biti komplikovan proces. Kako ste vi to postigli?
Neki pisci, kada pišu o različitim vremenskim periodima, prvo napišu jedan a zatim drugi deo, da bi posle ukrstili. Možda ću se poslužiti takvom tehnikom kada budem pisala neki naredni roman, ali što se tiče romana „Alisina mreža“, skakala sam iz jednog perioda u drugi čak i dok sam pisala prvu verziju. To mi je pomoglo da lakše napravim paralele između dve priče.
Tokom celog romana u centru pažnje su Ivine ruke, koje su i uzročnik misterije. Scena u kojoj nam se razrešava šta joj se dogodilo je svirepa i uznemirujuća... Kako ste o tome pisali?
Radi se o tome da kada pišete u dva hronološka toka, događaji koji se dešavaju u prošlosti moraju ostavljati osećaj napetosti. Ne mogu da navodim čitaoca da se pita da li će Iv preživeti bilo koju nevolju u kojoj se nađe tokom Prvog svetskog rata, kada čitalac zna da je živa i u delu romana koji se dešava 1947. godine. Dodelivši joj osakaćene ruke, postavila sam prostor za misteriju: od momenta kada Šarli i čitaoci upoznaju Iv postavlja se pitanje: „Šta se desilo sa njenim rukama da sada izgledaju ovako?“. Ta tenzija se prenosi i na narativ iz 1915. godine jer očekujete da u nekom trenutku saznate šta se tačno dogodilo.
Lomljene zglobova je, nažalost, vekovima prilično ustaljena forma mučenja zato što se mnogo nervnih završetaka nalazi u prstima. Povrede prstiju su veoma bolne ali ne ugrožavaju život, što su upravo onakve povrede koje mučitelji žele da zadaju onima od kojih žele da izvuku informacije.
Kako ste došli na ideju da uvrstite poeziju u vaš roman kao reference?
Volim Bodlerovu poeziju – istovremno obiluje zanosnim i uznemiravajućim motivima, što savršeno odgovora ukusu mog zanosnog, uznemirujućeg zlikovca. A najpoznatija zbirka Bodlerove poezije – „Cveće zla“ – pružila mi je mogućnost da uvrstim jasniju metaforu žena kao cveća, mojih junakinja sa cvetnim imenima.
Sa kojom junakinjom se najviše poistovećujete?
Sebe najviše pronalazim u liku mlade Iv i u njenom suočavanju sa govornom manom, pošto moj muž ima problem sa mucanjem (ideja da Iv muca je jednim delom bila njegova ideja) i skoro dvadeset godina sam bila svedok njegovih frustracija u suočavanju sa svetom koji pravi zaključke o ljudima koji zamuckuju.
Izvor: Goodreads / booknationbyjen.com
Prevod: Aleksandra Branković
