Volimo da otkrivamo nove autore za čitanje – zato želimo da upoznate Emanuela Bergmana, čiji je debitantski roman „Trik“ zaslužio našu preporuku. Hajde da upoznamo Emanuela.

Ime: Emanuel Bergman

Knjiga: „Trik“

Žanr: Mejnstrim fikcija

Serijal: Knjiga nije deo nijednog serijala. Makar ne još.

Trenutno prebivalište: Los Anđeles.

Omiljena reč: „Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz.”Ovo je najduža reč u nemačkom jeziku, ali je postala nepotrebna poslednjih godina. Sadrži neverovatna 63 karaktera i znači „zakon o transferu u nadgledanju klasifikacije govedine.“

Pričajte nam o vašem svakodnevnom poslu (trenutnom ili bivšem).

Trenutno radim tri stvari kako bih plaćao stanarinu: pišem tekstove za novine i časopise u Nemačkoj, uglavnom o filmovima. Takođe, prevodim romane i privatno predajem nemački jezik. Poslednje, ali ne manje važno, vredno radim na drugom romanu, ali to ne smatram poslom. Više podseća na odmor ispunjen suncem.

Kako ste počeli da pišete?

Počeo sam da pričam priče pre nego što sam naučio da pišem. Kada sam imao četiri ili pet godina, primetio sam da odrasli koriste tajnu šifru za komunikaciju – pisanje. Ali nisam mogao da provalim taj tajni jezik, makar ne još. Ipak, imao sam potrebu da pričam priče, zato sam tražio od mame da kuca na dekinoj pisaćoj mašini dok joj ja diktiram moj prvi roman – gusarsku avanturu u kojoj se pojavljuju i vanzemaljaci. Nikad ga nismo završili, zato što nikako nisam mogao da smislim kraj.

Kakav je bio osećaj kada je stigao „poziv“?

„Poziv“ je, u stvari, bio mejl. Prvu verziju „Trika“ sam napisao pre deset godina za šest nedelja. U godinama koje su sledile, nekoliko izdavača, velikih i malih, odbilo je knjigu. Tako da, kada je „mejl“ stigao, u kom su se interesovali za mene i knjigu, potpuno logično sam pomislio da će se sve završiti još jednim odbijanjem. Odlučio sam da ne odgovorim. Želeo sam da se poštedim reprize slomljenog srca. Nekoliko dana kasnije, stigao mi je još jedan mejl i konačno telefonski poziv. U tom trenutku, polako sam počeo da shvatam da su možda stvarno zainteresovani za moju knjigu. Bilo je malo teško to zamisliti.

Koliko ste istraživali putujuće cirkuse?

Odlasci u cirkus su u stvari jedan od razloga zašto sam želeo da napišem ovu knjigu. Prvih meseci sam počeo da smišljam likove i scene (jedna od njih je ušla u konačnu verziju romana skoro bez ikakvih izmena), ali u to vreme nisam imao priču ili plan da ikad napišem knjigu. Imao sam samo fragmente. Onda, jedne noći u Gizenu, u Nemačkoj, primetio sam da je došao cirkus blizu mesta gde sam odseo – mogao sam da čujem muziku u sobi. To je probudilo moju radoznalost. Nisam bio u cirkusu od ranog detinjstva, zato sam otišao da ga vidim. Očekivao sam da bude zabavno i smešno, ali nije, bilo je magično. Ponovo sam se osetio kao dete, gledajući akrobate, oduševljavajući se magijom, smejući se klovnovima. Najinteresantnija stvar koju sam otkrio u cirkusu – kao i u svakoj dobroj zabavi, uostalom – jeste da dozvolite svom unutrašnjem detetu da uživa. Posle toga, neki od nas iz publike smo dobili priliku da upoznamo izvođače i dozvolili su nam da vidimo životinje. U potpunosti sam iskusio, video, osetio i pomirisao cirkus. Kada sam se vratio, sve sam zapisao i to je preraslo u knjigu. Bio sam korak bliže priči.

Ono što je stvarno doprinelo priči je moj razvod! Bilo je to bolno vreme, kako za mene tako i za moju bivšu ženu, ali srećom, ostali smo dobri prijatelji. Ona je bila asistent mađioničara, tako da sam bio upoznat i sa njima. I tako sam odlučio da pišem o magiji... i slomljenom srcu.

Izvor: rtbookreviews.com