Tek u smrti čovek nalazi spokoj. Od toga kako će od prvog časa svog rođenja preći put do nje dobrim delom zavisi od njega samog, i od njegovog duhovnog habitusa, ali tu je i niz dodatnih elemenata koji priču o životu čine mnogo zamršenijom nego što se čini. Neko će je obeležiti zanimljivošću i izazovima. Drugi pak pred njom će pokleknuti i zaželeti samo da se što pre dovede smiraju. Prvi korak i jednih i drugih zapisan je u knjizi rođenih, odakle se brže ili sporije probijaju pod teretom unapred ograničenog vremena, fragmenta koji im je dat nakratko i nestaje nenajavljeno.

Svi oni, junaci različitih života i sudbina, rasejani su u novom romanu Draška Miletića „Matična knjiga“ (izdavač beogradska Laguna), a spaja ih ispovest glavnog junaka, dodatno obeleženog porodičnom istorijom ali i ključnim momentima iz svakodnevnice svih ljudi sa kojima se poznaje ili koje sreće u zgradi-soliteru u kojem živi. I kako teče njegova priča, od predačkih dana preko njegovog rođenja ka zrelosti, tako se paralelno, kroz spisak stanara od 12. do 1. sprata, naoko usputno, zaokružuje melanholična, tragična istorija ljudskog bivstvovanja koje se negde završava teškim traumama, bolestima, pa i slutnjom samoubistva. U tom smislu, naziv romana „Matična knjiga“ simbolično predstavlja put od prve ka poslednjoj matičnoj knjizi naših života, matične stepenice kojima se spuštamo, sprat po sprat…

U književnosti ne postoji pisac čiji se autobiografski elementi ne nalaze u njegovom delu. Pretvoreni u fikciju, oni se udaljavaju od autora i, sem ako pisac ne insistira na verodostojnosti životnih fakata, prelaze prag ličnog i ulaze u jedinstveni, univerzalno poetički književni svet mašte. Draško Miletić je u romanu „Matična knjiga“ duboko zaronio u svoju autobiografiju čiju stvarnost podupire i savremenim društveno-istorijskim odrednicama, i imenima postojećih ljudi koji su je obeležili. U tom životnom kolopletu glavnog junaka oni nisu sporedni, makar uz njega ili sa njim bili u prolazu, jer su u njemu ostavili svoj trag, i trag svojih uglavnom tragičnih usuda; i svi se rame uz rame upisuju u frustrirajuću mapu sati, dana, meseci i godina utučenosti, strepnje i očaja. Ukratko, mapu sveopšteg tragičnog osećanja života.

U njegovom seciranju Miletić je nepokolebljivo precizan, sistematičan i detaljan. Vreme koje glavni junak živi jeste sadašnja realnost koja je integralni deo i ličnog i tuđeg, zajedničkog postojanja, a koja je obeležena i užasima ratovanja, sa ponekim kratkodecenijskim mirom. Ta ratovanja su u sećanjima ne tako dalekih predaka, ali su i današnja, kao što će, nažalost, biti i u budućnosti potomaka. Drugi svetski rat, raspad posleratne SFRJ, zločini koji su prošli bez kazne i oni retki koji su sankcionisani, sve je to tok novije i najnovije istorije koja izdržljivo struji u pozadini junaka, dok iz nje izranjaju priče pobednika i poraženih, mitovi koji truju i jedne i druge zato što na ovim prostorima ne postoji hrabrost da se sa tom farsom od povesti koju pišu obe strane prekine jednom zasvagda i otvori nova matična knjiga rođenja Istorije. One prave, neprikosnovene i istinite.

Miletić svojim ubedljivim i veoma sofisticiranim jezikom upravo na ovoj liniji tačno dijagnostikuje stanje duha pojedinca i društva; u svom romanu on ne koristi formu dijaloga, ali opisivanjem polemičkih razgovora između pojedinih junaka jasno definiše tačke od kojih valja početi sa razvejavanjem mitološke magluštine od koje se ne razaznaje budućnost. Roman „Matična knjiga“ nije autobiografija iako pisac, da bi autobiografsko dobilo na autentičnosti, na kraju uvodi i privatne dokumente koji svedoče o istoriji porodice Miletić. Ipak, to knjigu ne čini autobiografijom već pre (auto)biografijom, ličnom pričom kao metaforom hronike življenja.

Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Danas