Andrić u Askinoj koži – Povodom dopunjenog izdanja romana „Kainov ožiljak“
Vreme je pokazalo da je roman „Kainov ožiljak“ s pravom dočekan kao prvorazredni književni događaj u 2014. godini, jer ova je knjiga istovremeno bila kruna dotadašnjih proznih dela o Ivi Andriću, ali je takođe pokrenula i nova interesovanja konkretno vezana za Andrića kao „izvanrednog poslanika“ Kraljevine Jugoslavije u Nemačkom Rajhu od 1939. do 1941. godine.
Nema sumnje da je roman privukao pažnju već i zbog činjenice da je nastao kao plod koautorstva, što inače nije čest slučaj u srpskoj književnosti, no kad ne bismo znali da su kratke a ubojite rečenice tipične stilu Vladimira Kecmanoviča i kad bismo zanemarili da smo misterioznog majora Nemanju Lukića već sretali u ranijoj prozi Dejana Stojiljkovića, verovatno ne bismo ni primetili da je „Kainov ožiljak“ napisan u četiri ruke – toliko su Kecmanovićev i Stojiljkovićev rad usklađeni i usaglašeni.
Ipak, sigurno je mnogo više pažnje privukao sâm period Andrićevog života koji se u romanu obrađuje, jer je diplomatska karijera srpskog nobelovca ionako bila dugo obavijena velom tajni, svakako i zbog toga što nakon Drugog svetskog rata nije ni bilo poželjno isticati da je veliki pisac bio zvanični predstavnik jugoslovenske kraljevine u državi Adolfa Hitlera, a kamoli da je lično prisustvovao (mada ne svojom voljom) kontroverznom događaju u bečkom dvorcu Belvedere 25. marta 1941. godine.
Takođe se dugo nije govorilo ni o Andrićevom emotivnom životu, tim pre što je svoju najveću ljubav, Milicu Babić-Jovanović, pisac upoznao dok je ona bila u braku sa Nenadom Jovanovićem, atašeom za štampu pri jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu, te da se sa njom venčao godinu dana nakon Jovanovićeve smrti, čime je pokazao da se na ostvarenje prave ljubavi zaista može čekati godinama.
Najzad, ne zna se mnogo ni o Andrićevom zalaganju za jevrejske i poljske intelektualce nakon nemačkog osvajanja Poljske i u vreme sve prozirnijeg karaktera nacističkog odnosa prema okupiranim i izopštenim narodima, kada su časni ljudi shvatili da će podjednako biti krivi za neviđene razmere zla ako bar ne pokušaju da zlo spreče u korenu ili ga barem ublaže.
Progovorivši o tim malo poznatim segmentima Andrićeva života, Kecmanović i Stojiljković ipak nisu imali cilj da napišu istorijsku studiju niti hroniku, nego da preko velikog pisca i diplomate kao književnog junaka pokažu kako se može (i mora) opstati u najtežim vremenima, te da se i sa samim đavolom može sklopiti pakt tako što neće ni biti sklopljen.
Ako su i postojale nedoumice kako je Andrić mogao opstati u nacističkoj Nemačkoj na početku Drugog svetskog rata, roman „Kainov ožiljak“ nam daje odgovor kroz aluziju na jedno Andrićevo delo koje će u docnijem periodu nastati, a to je priča „Aska i vuk“, gde ovčica pobeđuje vuka tako što se bori oružjem koje njen neprijatelj nije očekivao.
Spojivši ovu alegoriju o pobedi umetnosti nad zlom sa starim motivom Šeherezade koja je svoju smrt odgađala neprestanim pripovedanjem novih priča, Kecmanović i Stojiljković pokazali su da je i sâm Andrić često bio u Askinoj koži, te da je svoje protivnike pobeđivao isključivo strpljenjem i pisanjem, a to su svakako oružja koja mnogi ne očekuju.
Dopunjeno izdanje „Kainovog ožiljka“ nam, pored integralnog teksta romana, donosi i nekoliko priloga iz kojih ćemo saznati šta je bila klica samog romana (Stojiljkovićeva priča „Mrtve stvari“ i Kecmanovićeva priča „Turska vazna“), kako su tekle Andrićeve diplomatske godine, u kakvom je ambijentu i u kakvoj državi boravio tokom svojih poslednjih diplomatskih dana, a tu je i svojevrsni istorijat piščeve ljubavi prema Milici Babić-Jovanović, što je obogaćeno i ličnim Miličinim dnevnikom, sa fokusom na putovanje u Švedsku povodom dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću i na prijem kod Josipa Broza Tita povodom dodele ordena znamenitom piscu.
Rečenica „Od samog početka“, poznata kao naslov prvog segmenta priče „Jelena, žena koje nema“, sasvim je logičan završetak romana „Kainov ožiljak“, jer završetkom diplomatske karijere, za Andrića je zaista počeo jedan novi život, u kome će tek ređati uspeh za uspehom, u kome će konačno dočekati da ostvari i sreću u ljubavi i da dobije najveća priznanja za svoj književni rad, a što se ne bi desilo bez strpljenja i umetnosti kao najadekvatnijih oružja u nemirnim godinama.
Autor: Dušan Milijić
Nema sumnje da je roman privukao pažnju već i zbog činjenice da je nastao kao plod koautorstva, što inače nije čest slučaj u srpskoj književnosti, no kad ne bismo znali da su kratke a ubojite rečenice tipične stilu Vladimira Kecmanoviča i kad bismo zanemarili da smo misterioznog majora Nemanju Lukića već sretali u ranijoj prozi Dejana Stojiljkovića, verovatno ne bismo ni primetili da je „Kainov ožiljak“ napisan u četiri ruke – toliko su Kecmanovićev i Stojiljkovićev rad usklađeni i usaglašeni.
Ipak, sigurno je mnogo više pažnje privukao sâm period Andrićevog života koji se u romanu obrađuje, jer je diplomatska karijera srpskog nobelovca ionako bila dugo obavijena velom tajni, svakako i zbog toga što nakon Drugog svetskog rata nije ni bilo poželjno isticati da je veliki pisac bio zvanični predstavnik jugoslovenske kraljevine u državi Adolfa Hitlera, a kamoli da je lično prisustvovao (mada ne svojom voljom) kontroverznom događaju u bečkom dvorcu Belvedere 25. marta 1941. godine.
Takođe se dugo nije govorilo ni o Andrićevom emotivnom životu, tim pre što je svoju najveću ljubav, Milicu Babić-Jovanović, pisac upoznao dok je ona bila u braku sa Nenadom Jovanovićem, atašeom za štampu pri jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu, te da se sa njom venčao godinu dana nakon Jovanovićeve smrti, čime je pokazao da se na ostvarenje prave ljubavi zaista može čekati godinama.
Najzad, ne zna se mnogo ni o Andrićevom zalaganju za jevrejske i poljske intelektualce nakon nemačkog osvajanja Poljske i u vreme sve prozirnijeg karaktera nacističkog odnosa prema okupiranim i izopštenim narodima, kada su časni ljudi shvatili da će podjednako biti krivi za neviđene razmere zla ako bar ne pokušaju da zlo spreče u korenu ili ga barem ublaže.
Progovorivši o tim malo poznatim segmentima Andrićeva života, Kecmanović i Stojiljković ipak nisu imali cilj da napišu istorijsku studiju niti hroniku, nego da preko velikog pisca i diplomate kao književnog junaka pokažu kako se može (i mora) opstati u najtežim vremenima, te da se i sa samim đavolom može sklopiti pakt tako što neće ni biti sklopljen.
Ako su i postojale nedoumice kako je Andrić mogao opstati u nacističkoj Nemačkoj na početku Drugog svetskog rata, roman „Kainov ožiljak“ nam daje odgovor kroz aluziju na jedno Andrićevo delo koje će u docnijem periodu nastati, a to je priča „Aska i vuk“, gde ovčica pobeđuje vuka tako što se bori oružjem koje njen neprijatelj nije očekivao.
Spojivši ovu alegoriju o pobedi umetnosti nad zlom sa starim motivom Šeherezade koja je svoju smrt odgađala neprestanim pripovedanjem novih priča, Kecmanović i Stojiljković pokazali su da je i sâm Andrić često bio u Askinoj koži, te da je svoje protivnike pobeđivao isključivo strpljenjem i pisanjem, a to su svakako oružja koja mnogi ne očekuju.
Dopunjeno izdanje „Kainovog ožiljka“ nam, pored integralnog teksta romana, donosi i nekoliko priloga iz kojih ćemo saznati šta je bila klica samog romana (Stojiljkovićeva priča „Mrtve stvari“ i Kecmanovićeva priča „Turska vazna“), kako su tekle Andrićeve diplomatske godine, u kakvom je ambijentu i u kakvoj državi boravio tokom svojih poslednjih diplomatskih dana, a tu je i svojevrsni istorijat piščeve ljubavi prema Milici Babić-Jovanović, što je obogaćeno i ličnim Miličinim dnevnikom, sa fokusom na putovanje u Švedsku povodom dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću i na prijem kod Josipa Broza Tita povodom dodele ordena znamenitom piscu.
Rečenica „Od samog početka“, poznata kao naslov prvog segmenta priče „Jelena, žena koje nema“, sasvim je logičan završetak romana „Kainov ožiljak“, jer završetkom diplomatske karijere, za Andrića je zaista počeo jedan novi život, u kome će tek ređati uspeh za uspehom, u kome će konačno dočekati da ostvari i sreću u ljubavi i da dobije najveća priznanja za svoj književni rad, a što se ne bi desilo bez strpljenja i umetnosti kao najadekvatnijih oružja u nemirnim godinama.
Autor: Dušan Milijić
