Želite li da vidite šta se dešavalo, otvorićete udžbenike istorije. A ja sam pred sobom imao živu knjigu. Retko se sreće neko ko je u sebe uvukao čitav vek, kaže član Francuske akademije za Radar povodom svog novog romana „Stari kalendar jedne ljubavi“.

Prve stranice novog romana Andreja Makina ispunjava važna aroma – miris upaljene cigarete na groblju. „Cigare!“, odmah nas ispravlja francuski književnik, rođen u Rusiji, u Krasnojarsku 1957. „Donet odnekud vetrom… Nemaju je u rukama dva čoveka iz uvodne celine.“

Da li je odatle počeo? Mora da je „gorčina duvana“ otvorila rukopis?

Odgovara da sve jeste onako kako stoji u svojevrsnom prologu. Početkom devedesetih našao se na Azurnoj obali, idući za tragovima zagonetnog ruskog pesnika. „Оdjednom sam naišao na veoma starog gospodina. Razmenili smo rečenicu-dve i malo-pomalo, on je počeo da mi priča svoj život. Prošao je kroz čitav dvadeseti vek.“

Bilo da uzmemo izdanje pod naslovom „Stari kalendar jedne ljubavi“, „Francusko zaveštanje“, nagrađeno 1995. Gonkurom, ili pak delo „Prijatelj Jermenin“, u izdanju Lagune, u prevodima Anđe Petrović – uvidećemo da za temelj proza uzima najzvučnije istorijske događaje prošlog stoleća. Prvi i Drugi svetski rat, Oktobarsku revoluciju, Lenjinovu, Staljinovu smrt; događaje iz 1948, 1956, podizanje Gvozdene zavese, pad Berlinskog zida. U „Prijatelju Jermeninu“, gde trinaestogodišnjak iz sibirskog sirotišta brani druga u školskom dvorištu, stiže čak do Nojeve barke! „Zaveštanje“ je „zaranjanje u praistoriju porodice“ razapete između Rusije i Francuske.

„Želite li da vidite šta se dešavalo, otvorićete udžbenike istorije. A ja sam tada pred sobom imao živu knjigu. Zato sam se zainteresovao. Retko se sreće neko ko je u sebe uvukao čitav vek“, objašnjava Makin. Dodaje da obično učimo o krupnim geopolitičkim pitanjima. Komunizam, socijalizam i ostalo. „Da bismo ih oživeli, biramo zvučne ličnosti. Staljina, Čerčila, Tita. Gde su drugi? Ljudi poput nas?“

Susret u Nici, među grobovima smeštenim iznad mora, pružio mu je mogućnost da sasluša nekoga „stvarnog“.

Ali ne oklevamo da kažemo kako pored rascepa u prostoru, njegovu poetiku obeležava dodatna igra sa protokom vremena. Likovi su bačeni u najkrupnije potrese epohe, međutim, za njih sata kao da nema. Pripovedač „Francuskog zaveštanja“ reći će za sebe da je čudan mutant, nesposoban da živi u stvarnom svetu.

Težnja da se stopira vreme, jasno je vidljiva u romanu čiji naziv sadrži reč kalendar. Donoseći Valdasovu sudbinu, najpre čudesni sudar s krijumčarima – ukazuje na „mir peščanih časovnika“; pita se kojim životnim merilima vagati uspomene, trenutke što ne brinu „da obeleže dane i godine“.

Kraj reči vreme ispisuje rascep, ponor… U „Prijatelju Jermeninu“ nalazimo skulpturu Uspavana dinamika. Sve se čini da se život okameni, jer je tu mesto Makinovim protagonistima. Dani protekli „za vreme rata“, liče u „Francuskom zaveštanju“ na sivo nedeljno popodne na praznim ulicama palanke. Junakinji Šarloti preostaje jedino čekanje. Zemlja je beskrajna: „Ipak je išla kroz to zaustavljeno vreme. Vozom, taljigama, peške.“

Poverava nam da su trenuci koji ostaju oni kada se osetimo – besmrtnim: „Setite se Prusta. ‘U traganju za iščezlim vremenom’…“ Skreće pažnju da je napisao „Drugo rađanje“. „Stvari su jasne! Tu je rađanje našeg tela. Živimo, volimo, patimo, umiremo… Onda smo pušteni da počnemo da živimo u društvu: postajete novinar, pisac, prevodilac, svejedno. Govorim o drugom rođenju! Oba vode umiranju. Čovek je smrtan i odlazi. Pa čekajte, postoji li nešto drugo? Ukoliko nema ničega, čemu živeti… Pamtimo Kamija i ‘Mit o Sizifu’. Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna. Ovo je svrha? Suština nije u najvažnijim događajima, već u intimnoj epopeji.“

Čudesno se igra i prevoditeljka: naš pesnik, bačen u rat, „nema predstavu o vremenu“. Zahvaljujući njoj, stupamo u pozorište.

„Videli ste da maćeha tog dečaka Valdasa pravi mizanscene. Postavlja Čehovljeve priče na improvizovanu scenu u kući. Preljuba, novac, seks. Četrnaestogodišnjak shvata da je život baš to, da nema granice koja deli taj mali teatar i realnost. Pre svega, ona je fatalna. Vara muža. Ali i revolucija, političari, njihov nastup – sve je pravo pozorište. Mladića zanima ima li nečega iza scene, kad se skloni dekor.“

Primetili smo druge motive ponovljene u opusu, poput morfijuma ili slabog svetla – najčešće: džepna lampa, fenjer, svetionik – ali ovom prilikom načinili smo spisak mesta na kojima u „Starom kalendaru jedne ljubavi“ pominje teatar.

Maćeha Lera priređuje „sezonu“ na terasi. Njen ljubavnik upoređen je sa filmskim glumcima; od onih „crnomanjastih melanholika koji svoju ćutljivost pokrivaju izražajnom mimikom“. Ključna su privlačenja tela, moći, novca. Dekor je na brzinu namolovan, pa opet shvata da je sve igra, uključujući presto, kralja. Ništa ne izmiče „teatralnoj logici života“. U salonu, Lera daje komediju – muke verenice kojoj su ukrali odeću pa se sakrila u futrolu za kontrabas.

Makin gleda spisak. Vodvilj, kostimi, srušene kulise sveta. Dolazi rat. Valdasovo oružje nije dovoljno ni za rekvizit, kamoli krvave okršaje belih i crvenih.

„Rat je strašno pozorište“, saopštava gost ovogodišnjih Molijerovih dana. „Pogledajte istoriju Jugoslavije. Ljudi su se voleli, venčavali. Odjednom dolazi užas. Možemo li da pronađemo drugu dimenziju u ovakvom životu; da bude istina, ne ljudska komedija? Valdas pronalazi takav momenat. Sreće junakinju Taju i izlazi iz stvarnosti.“

Makinovi junaci donekle jesu izvan zbilje, „oslobođeni od zakona ovog sveta“, premda snažno njome pritisnuti; onako kako nakratko sami izgubimo pojam o spoljašnjem životu dok u mraku sedimo pred scenom.

Može biti da je sve pokušaj da se izbegne „lukavstvo istorije“ i spreči večno vraćanje istih događaja.

„Stari kalendar jedne ljubavi“ govori o emigraciji. Potvrđuje koliko je povest lukava. Pozdravljamo se sa svojim sagovornikom i sa Sonjom Filipović iz Francuskog instituta, prevoditeljkom razgovora. Izlazimo u Knez Mihailovu ulicu i čujemo ljude u prolazu.

Teško je posle tih glasova ne razmišljati o podvučenim redovima o emigraciji. Ne isključivo zato što je Valdas prošao kroz Beograd, kroz Srbiju, na putu do Pariza, gde radi kao taksista, a sopstvenu Rusiju svodi na otrcano zadnje sedište vozila parkiranog na periferiji grada.

Deluje jednostavno uklopiti se: „Čitati novine, ponekada otići u bioskop, pridružiti se životu ostalih ljudi, njihovoj stvarnosti, njihovom ’novom kalendaru’.“

Ostaje strah da li postoji zemlja koju ste napustili.

Takođe, da li danas stoji zaključak, u romanu vezan za emigrantkinju nešto mlađu od naratora, da je „nova generacija oslobođena mučne melanholije koja je obeležavala starije izbeglice“…

Ili smo hteli – ne hteli svakako „urasli u snežno disanje svoje domovine“.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar