Amos Oz o svom romanu „Juda“ koji preispituje pojam izdajnika
Amos Oz je imao osam godina kada je prvi put nazvan izdajnikom.
Bilo je to 1947. godine kada je Amos Oz, proslavljeni izraelski pisac, bio dečak koji je živeo u Jerusalimu pod britanskom upravom i napravo grešku jer se sprijateljio sa pripadnikom okupatorske vojske. Odvratna reč ispisana je crnom bojom na zidu njegove kuće. Od tog trenutka bio je opsednut pojmovima izdaje i odanosti.
I sada sa 78 godina, Oza redovno nazivaju izdajnikom. Optužbe samo padaju, a jedna od njih je, na primer, iz 2014. godine kada je domaću omladinu koja je uništavala džamije na zapadnoj obali nazvao „jevrejskim neonacistima“. Danas, ove etikete nosi bez problema – poput „medalje časti“, rekao je u jednom intervjuu.
Bliskost sa ovom temom inspirisala je njegov poslednji roman, „Juda“, koji ne samo što je nazvan po najkritikovanijem izdajniku u istoriji, nego je i iznova ispričana priča o raspeću u kojoj je skinuta ljaga sa lika koji je prouzrokovao toliko mržnje i nasilja.
Odlučio se, pomalo nesvakidašnje, da roman s tezom „Juda“, bude ispričan mekim tonom ili, kako on to kaže, bude „delo kamerne muzike“. Objavio ga je deceniju nakon svog memoara „Priča o ljubavi i tami“ (iz 2004. godine), koji je proglašen za jednu od najboljih knjiga njegove duge karijere i koji je Natali Portman adaptirala u film. Za razliku od te knjige koja je ispričana iz dečje perspektive, „Judu“ pokreću polemički nastrojen starac i nemirni duhovi.
Tokom ovog intervjua, Oz je želeo da govori o svojoj očaranosti Novim zavetom, koja je počela kada je imao šesnaest godina i živeo u kibucu gde je večeri provodio u biblioteci čitajući jevanđelja. Zaljubio se tada u Isusa i kaže: „Nisam se slagao sa njim oko mnogih stvari, ali mi se dopadao, njegova poezija, njegova toplina, njegov predivan smisao za humor.“ Istovremeno, bio je „iznerviran“ pričom o Judi, ali ne iz razloga koje bi Jevrejin obično smatrao problematičnim.
Bilo je to zbog toga što je primetio nekoliko jasnih nedoslednosti: Juda je bio bogati zemljoposednik, pa zbog čega bi mu bilo potrebno tih 30 srebrnjaka, koji bi danas bili, prema Ozu, nekih 600 dolara? I šta je sa tim ozloglašenim poljupcem? Isus je bio veoma poznat u Jerusalimu. Nije bio prerušen niti se skrivao. Zašto bi iko platio Judi da ga identifikuje poljupcem? Ništa od ovoga se za Oza nije uklapalo.
„Dobar urednik je trebalo da izbaci ovu priču i poštedi svet velikih muka“, rekao je. „Nije reč o bezazlenoj priči. Ona je krivac za više krvoprolića nego ijedna druga priča u istoriji. Ova priča je Černobilj evropskog antisematizma: pogromi, progoni, inkvizicije, masakri, Holokaust.“
Amos Oz je osmislio alternativnu teoriju. Juda nije bio izdajnik, već zapravo najveći vernik u Isusovo božansko poreklo, više je u to verovao i od samog Isusa. Toliko je čista bila Judina vera da je ubedio Isusa da isprovocira rimske vlasti toliko da ga razapnu. Samo kroz čudo spuštanja sa krsta – „ekvivalent udarnom terminu na televiziji danas, samo veče uoči Pashe“, rekao je Oz uzbuđeno – moglo je da iskupi svet. Kada se to nije dogodilo, već je video Isusovu patnju, Juda se obesio.
Ova teorija našla se u romanu (čiji je naslov na hebrejskom „Jevanđelje po Judi“) kroz lik Šmuela Eša, neurednog izučavaoca Biblije koji predlaže svoju verziju raspeća, koju zatim Oz dramatizuje u uznemirujućem poglavlju na dvanaest stranica, objašnjavajući sve iz Judine perspektive. Roman prati Eša koji, u zimu 1959. godine, napušta studije i odlazi da brine o starcu čiju kuću, prepunu knjiga, u Jerusalimu opsedaju duhovi, uključujući i tragičan lik Šiltijela Abarbanela, savremenog Jude.
Jedan od najinteresantnijih likova Amosa Oza, Abarbanel je opisan kao vođa ranog pokreta Cionista, koji je svrgnut sa te pozicije kada je odbio ideju o jevrejskoj državi, već predlagao zajednicu Arapa i Jevreja pod međunarodnim protektoratom. Bio je prognan, optužen za izdajnika cionizma. „Rekli su da je bio kopile jednog Arapina“, piše Oz.
Književni kritičar Adam Kirš okarakterisao je knjigu kao provokativnu. Izjednačavajući Judu sa likom Abarbanela, „deluje da je poput Jude, izraelska levica obeležena kao izdajnička, ali u stvari pokazuje najdublju odanost“, rekao je. „Koristiti hrišćanstvo zarad diskusije o izraelskoj politici je poprilično drsko.“
Amos Oz odbija svako učitavanje da je roman alegorija njegovih političkih uverenja. „Ako vas zanimaju moje poruke, možete ih naći svuda po internetu“, rekao je. „Ali ne bih protraćio pet godina svog života pišući roman koji će Izraelcima govoriti da nešto počnu ili prestanu da rade.“
Bilo je to 1947. godine kada je Amos Oz, proslavljeni izraelski pisac, bio dečak koji je živeo u Jerusalimu pod britanskom upravom i napravo grešku jer se sprijateljio sa pripadnikom okupatorske vojske. Odvratna reč ispisana je crnom bojom na zidu njegove kuće. Od tog trenutka bio je opsednut pojmovima izdaje i odanosti.
I sada sa 78 godina, Oza redovno nazivaju izdajnikom. Optužbe samo padaju, a jedna od njih je, na primer, iz 2014. godine kada je domaću omladinu koja je uništavala džamije na zapadnoj obali nazvao „jevrejskim neonacistima“. Danas, ove etikete nosi bez problema – poput „medalje časti“, rekao je u jednom intervjuu.
Bliskost sa ovom temom inspirisala je njegov poslednji roman, „Juda“, koji ne samo što je nazvan po najkritikovanijem izdajniku u istoriji, nego je i iznova ispričana priča o raspeću u kojoj je skinuta ljaga sa lika koji je prouzrokovao toliko mržnje i nasilja.
Odlučio se, pomalo nesvakidašnje, da roman s tezom „Juda“, bude ispričan mekim tonom ili, kako on to kaže, bude „delo kamerne muzike“. Objavio ga je deceniju nakon svog memoara „Priča o ljubavi i tami“ (iz 2004. godine), koji je proglašen za jednu od najboljih knjiga njegove duge karijere i koji je Natali Portman adaptirala u film. Za razliku od te knjige koja je ispričana iz dečje perspektive, „Judu“ pokreću polemički nastrojen starac i nemirni duhovi.
Tokom ovog intervjua, Oz je želeo da govori o svojoj očaranosti Novim zavetom, koja je počela kada je imao šesnaest godina i živeo u kibucu gde je večeri provodio u biblioteci čitajući jevanđelja. Zaljubio se tada u Isusa i kaže: „Nisam se slagao sa njim oko mnogih stvari, ali mi se dopadao, njegova poezija, njegova toplina, njegov predivan smisao za humor.“ Istovremeno, bio je „iznerviran“ pričom o Judi, ali ne iz razloga koje bi Jevrejin obično smatrao problematičnim.
Bilo je to zbog toga što je primetio nekoliko jasnih nedoslednosti: Juda je bio bogati zemljoposednik, pa zbog čega bi mu bilo potrebno tih 30 srebrnjaka, koji bi danas bili, prema Ozu, nekih 600 dolara? I šta je sa tim ozloglašenim poljupcem? Isus je bio veoma poznat u Jerusalimu. Nije bio prerušen niti se skrivao. Zašto bi iko platio Judi da ga identifikuje poljupcem? Ništa od ovoga se za Oza nije uklapalo.
„Dobar urednik je trebalo da izbaci ovu priču i poštedi svet velikih muka“, rekao je. „Nije reč o bezazlenoj priči. Ona je krivac za više krvoprolića nego ijedna druga priča u istoriji. Ova priča je Černobilj evropskog antisematizma: pogromi, progoni, inkvizicije, masakri, Holokaust.“
Amos Oz je osmislio alternativnu teoriju. Juda nije bio izdajnik, već zapravo najveći vernik u Isusovo božansko poreklo, više je u to verovao i od samog Isusa. Toliko je čista bila Judina vera da je ubedio Isusa da isprovocira rimske vlasti toliko da ga razapnu. Samo kroz čudo spuštanja sa krsta – „ekvivalent udarnom terminu na televiziji danas, samo veče uoči Pashe“, rekao je Oz uzbuđeno – moglo je da iskupi svet. Kada se to nije dogodilo, već je video Isusovu patnju, Juda se obesio.
Ova teorija našla se u romanu (čiji je naslov na hebrejskom „Jevanđelje po Judi“) kroz lik Šmuela Eša, neurednog izučavaoca Biblije koji predlaže svoju verziju raspeća, koju zatim Oz dramatizuje u uznemirujućem poglavlju na dvanaest stranica, objašnjavajući sve iz Judine perspektive. Roman prati Eša koji, u zimu 1959. godine, napušta studije i odlazi da brine o starcu čiju kuću, prepunu knjiga, u Jerusalimu opsedaju duhovi, uključujući i tragičan lik Šiltijela Abarbanela, savremenog Jude.
Jedan od najinteresantnijih likova Amosa Oza, Abarbanel je opisan kao vođa ranog pokreta Cionista, koji je svrgnut sa te pozicije kada je odbio ideju o jevrejskoj državi, već predlagao zajednicu Arapa i Jevreja pod međunarodnim protektoratom. Bio je prognan, optužen za izdajnika cionizma. „Rekli su da je bio kopile jednog Arapina“, piše Oz.
Književni kritičar Adam Kirš okarakterisao je knjigu kao provokativnu. Izjednačavajući Judu sa likom Abarbanela, „deluje da je poput Jude, izraelska levica obeležena kao izdajnička, ali u stvari pokazuje najdublju odanost“, rekao je. „Koristiti hrišćanstvo zarad diskusije o izraelskoj politici je poprilično drsko.“
Amos Oz odbija svako učitavanje da je roman alegorija njegovih političkih uverenja. „Ako vas zanimaju moje poruke, možete ih naći svuda po internetu“, rekao je. „Ali ne bih protraćio pet godina svog života pišući roman koji će Izraelcima govoriti da nešto počnu ili prestanu da rade.“
Ipak, teško je čitati „Judu“, a ne videti u Abarbanelu bar tračak Ozove ličnosti, koji je već decenijama diže usamljen i strastven glas o podržavanju rešenja o dve države – od sedamdesetih i osamdeseth kada je to delovalo potpuno neverovatno, do danas kada je čak i većina njegovih drugova iz levice prešlo na druge, radikalnije ideje.
Urednik „Njujorkera“, Dejvid Remnik pohvalio je njegove „neizmerne talente“ u pripovedanju, i opisao ga kao „samu definiciju angažovanog autora“ – „neustrašiv i iskren autor“ još od Šestodnevnog rata, „kada je predviđajući upozoravao na rizike od okupacije“, rekao je.
Amos Oz ostaje avatar stare škole cionizma koju mnogi u Izraelu danas ismevaju kao previše sanjalačku i idealističku. Za njega, ne biti u koraku sa vremenom – odnosno biti ispred vremena, kako bi on rekao – je upravo ono što dovodi do optužbi za izdaju svojih ljudi. U „Judi“, Šmuel Eš izgovara suštinsku definiciju izdajice: „Ko ima hrabrosti da se menja, uvek će biti žigosan kao izdajica od ljudi nesposobnih za promenu, u smrtnom strahu od promena, koji ne shvataju promene i odbijaju ih.“
Iako Oz odbija da prognozira, ipak je rekao da mu je ova knjiga dala novi način za vrednovanje napretka ka nedostižnom miru koji je promovisao svih ovih decenija: „Kada Izraelci počnu da nazivaju Benjamina Netanjahua izdajnikom, znaću da se nešto konačno pokrenulo.“
Izvor: nytimes.com
Foto: Michiel Hendryckx
Urednik „Njujorkera“, Dejvid Remnik pohvalio je njegove „neizmerne talente“ u pripovedanju, i opisao ga kao „samu definiciju angažovanog autora“ – „neustrašiv i iskren autor“ još od Šestodnevnog rata, „kada je predviđajući upozoravao na rizike od okupacije“, rekao je.
Amos Oz ostaje avatar stare škole cionizma koju mnogi u Izraelu danas ismevaju kao previše sanjalačku i idealističku. Za njega, ne biti u koraku sa vremenom – odnosno biti ispred vremena, kako bi on rekao – je upravo ono što dovodi do optužbi za izdaju svojih ljudi. U „Judi“, Šmuel Eš izgovara suštinsku definiciju izdajice: „Ko ima hrabrosti da se menja, uvek će biti žigosan kao izdajica od ljudi nesposobnih za promenu, u smrtnom strahu od promena, koji ne shvataju promene i odbijaju ih.“
Iako Oz odbija da prognozira, ipak je rekao da mu je ova knjiga dala novi način za vrednovanje napretka ka nedostižnom miru koji je promovisao svih ovih decenija: „Kada Izraelci počnu da nazivaju Benjamina Netanjahua izdajnikom, znaću da se nešto konačno pokrenulo.“
Izvor: nytimes.com
Foto: Michiel Hendryckx
