Alison Ešli: Svakome je potreban srećan kraj
„Da li bi radije“ je jedna od onih knjiga od koje vam srce lupa jače već na prvim stranicama, a autorka Alison Ešli u razgovoru za Bukmarker magazin objašnjava da je kroz priču o dvoje prijatelja koji stupaju u lažni brak želela da pokaže da, kada toliko toga izgleda zastrašujuće, tužno i nestabilno, ipak treba imati vere u pozitivan ishod.
Da li biste radije igrali na sigurno i sačuvali prijateljstvo ili se upustili u moderan brak zarad povlastica? Ovo pitanje pred svoje junake stavlja autorka Alison Ešli u romanu „Da li bi radije“ i tako pokreće zanimljivu priču u kojoj će čitaoci beskrajno uživati.
Alison Ešli, mama dvoje dece, koja voli muziku, kafu i ljubavne priče, radi kao onkološki farmaceut, pa joj je svet knjiga – posebno onih o sreći, ljubavi i smehu, oduvek bio beg od svakodnevice. Stoga je, kako kaže, bilo neizbežno da na kraju i sama počne da piše, i to isključivo priče sa mnogo humora i srećnih završetaka.
Glavni junaci njenog romana „Da li bi radije“, koji čitamo u izdanju Lagune, jesu najbolji prijatelji Noa i Mia. Noa očekuje unapređenje na poslu koji voli, ali Mijin život trenutno tapka u mestu jer čeka transplantaciju bubrega. Odrekla se romantike jer nikome nije želela da bude na teretu, ali kad joj se ukaže prilika da se vrati na studije i ostvari svoj san, ona ne želi da je propusti. Problem je u tome što ne može da napusti posao jer će time izgubiti zdravstveno osiguranje koje joj je u ovom trenutku neophodno. Pun podrške, Noa joj predlaže da se venčaju – samo na papiru – kako bi mogla da se posveti studiranju i zadrži osiguranje…
Alison smo prvo pitali šta ju je inspirisalo da napiše ovu knjigu.
„U pitanju su dve stvari. Pročitala sam mnogo istorijskih romansi iz doba regenstva i obožavam temu ugovorenih brakova. To dobro funkcioniše u tom istorijskom kontekstu, jer su žene morale da se udaju kako bi obezbedile legitimno mesto u društvu. To nije slučaj u modernim vremenima, pa kada sam odlučila da pišem o savremenom braku iz interesa, znala sam da mi je potreban moderan razlog zašto bi to bilo neophodno. Ja radim kao onkološki farmaceut, a s obzirom na privatni zdravstveni sistem motivisan profitom u Sjedinjenim Državama, ponekad sam radila sa pacijentima obolelim od raka, koji nisu bili osigurani ili su bili nedovoljno osigurani, i to je stvaralo mnogo prepreka da dobiju odgovarajuću negu za lečenje bolesti. Tako se rodila ideja o braku iz koristi za pokriće zdravstvenog osiguranja“, rekla nam je na početku razgovora.
Kako su nastajali Noa i Mia, na koji način ste uklopili njihovo prijateljstvo u složenost situacije u kojoj su se našli?
Na ovo je teško odgovoriti jer iskreno ne znam kako se razvijaju moji likovi. Ja sam u velikoj meri autor vođen likovima, a ne zapletom – i zaista samo pustim junake da mi govore i ispričaju priču. Kada sednem da pišem, oni jednostavno počnu da žive i pričaju mi svoju priču, i osećam se kao da sam ja samo ruke koje to kucaju. Mislim da napetost između njih dolazi od toga što je jedno od njih spremno da učini taj korak i svoje prijateljstvo pretoči u romantičnu vezu sada i odmah (Noa), a drugo više okleva i brine se kako će to uticati na njihov trenutni odnos (Mia).
Ne želimo ništa da otkrivamo, ali možemo da kažemo da se Noa i Mia suočavaju sa značajnim izazovima. Kako ste prikazali njihovu borbu a da pritom održite osećaj nade i optimizma?
Oslanjala sam se na svoju karijeru rada u oblasti onkologije. Svaki dan sam na klinici i provodim vreme sa pacijentima obolelim od raka i njihovim porodicama. Oni se suočavaju sa strašnom dijagnozom, i nije lako, ali uvek imaju nadu. Posmatranje porodice i prijatelja koji se udružuju kako bi podržali pacijenta oduvek je bilo inspirativno, a Mia i Noa su podrška jedno drugom kroz njihove izazove.
S obzirom na to da ste onkološki farmaceut, koliko je Vaše profesionalno iskustvo pomoglo pri pisanju medicinskih aspekata priče, kakav je slučaj sa Mijinom transplantacijom bubrega?
Mijin zdravstveni problem sa bubregom donekle sam zasnovala na stvarnoj bolesti bubrega koja zahteva česte infuzije, a u jednom trenutku u mojoj karijeri lek koji se koristio za te infuzije bio je najskuplji lek u Sjedinjenim Državama. Iako sada radim na onkologiji, tokom specijalizacije stažirala sam u sistemu koji je imao jak program transplantacije organa i naučila sam mnogo o procesu transplantacije. Sve to mi je pomoglo za pisanje Mijine priče.
Da li biste radije igrali na sigurno i sačuvali prijateljstvo ili se upustili u moderan brak zarad povlastica? Ovo pitanje pred svoje junake stavlja autorka Alison Ešli u romanu „Da li bi radije“ i tako pokreće zanimljivu priču u kojoj će čitaoci beskrajno uživati.
Alison Ešli, mama dvoje dece, koja voli muziku, kafu i ljubavne priče, radi kao onkološki farmaceut, pa joj je svet knjiga – posebno onih o sreći, ljubavi i smehu, oduvek bio beg od svakodnevice. Stoga je, kako kaže, bilo neizbežno da na kraju i sama počne da piše, i to isključivo priče sa mnogo humora i srećnih završetaka.
Glavni junaci njenog romana „Da li bi radije“, koji čitamo u izdanju Lagune, jesu najbolji prijatelji Noa i Mia. Noa očekuje unapređenje na poslu koji voli, ali Mijin život trenutno tapka u mestu jer čeka transplantaciju bubrega. Odrekla se romantike jer nikome nije želela da bude na teretu, ali kad joj se ukaže prilika da se vrati na studije i ostvari svoj san, ona ne želi da je propusti. Problem je u tome što ne može da napusti posao jer će time izgubiti zdravstveno osiguranje koje joj je u ovom trenutku neophodno. Pun podrške, Noa joj predlaže da se venčaju – samo na papiru – kako bi mogla da se posveti studiranju i zadrži osiguranje…
Alison smo prvo pitali šta ju je inspirisalo da napiše ovu knjigu.
„U pitanju su dve stvari. Pročitala sam mnogo istorijskih romansi iz doba regenstva i obožavam temu ugovorenih brakova. To dobro funkcioniše u tom istorijskom kontekstu, jer su žene morale da se udaju kako bi obezbedile legitimno mesto u društvu. To nije slučaj u modernim vremenima, pa kada sam odlučila da pišem o savremenom braku iz interesa, znala sam da mi je potreban moderan razlog zašto bi to bilo neophodno. Ja radim kao onkološki farmaceut, a s obzirom na privatni zdravstveni sistem motivisan profitom u Sjedinjenim Državama, ponekad sam radila sa pacijentima obolelim od raka, koji nisu bili osigurani ili su bili nedovoljno osigurani, i to je stvaralo mnogo prepreka da dobiju odgovarajuću negu za lečenje bolesti. Tako se rodila ideja o braku iz koristi za pokriće zdravstvenog osiguranja“, rekla nam je na početku razgovora.
Kako su nastajali Noa i Mia, na koji način ste uklopili njihovo prijateljstvo u složenost situacije u kojoj su se našli?
Na ovo je teško odgovoriti jer iskreno ne znam kako se razvijaju moji likovi. Ja sam u velikoj meri autor vođen likovima, a ne zapletom – i zaista samo pustim junake da mi govore i ispričaju priču. Kada sednem da pišem, oni jednostavno počnu da žive i pričaju mi svoju priču, i osećam se kao da sam ja samo ruke koje to kucaju. Mislim da napetost između njih dolazi od toga što je jedno od njih spremno da učini taj korak i svoje prijateljstvo pretoči u romantičnu vezu sada i odmah (Noa), a drugo više okleva i brine se kako će to uticati na njihov trenutni odnos (Mia).
Ne želimo ništa da otkrivamo, ali možemo da kažemo da se Noa i Mia suočavaju sa značajnim izazovima. Kako ste prikazali njihovu borbu a da pritom održite osećaj nade i optimizma?
Oslanjala sam se na svoju karijeru rada u oblasti onkologije. Svaki dan sam na klinici i provodim vreme sa pacijentima obolelim od raka i njihovim porodicama. Oni se suočavaju sa strašnom dijagnozom, i nije lako, ali uvek imaju nadu. Posmatranje porodice i prijatelja koji se udružuju kako bi podržali pacijenta oduvek je bilo inspirativno, a Mia i Noa su podrška jedno drugom kroz njihove izazove.
S obzirom na to da ste onkološki farmaceut, koliko je Vaše profesionalno iskustvo pomoglo pri pisanju medicinskih aspekata priče, kakav je slučaj sa Mijinom transplantacijom bubrega?
Mijin zdravstveni problem sa bubregom donekle sam zasnovala na stvarnoj bolesti bubrega koja zahteva česte infuzije, a u jednom trenutku u mojoj karijeri lek koji se koristio za te infuzije bio je najskuplji lek u Sjedinjenim Državama. Iako sada radim na onkologiji, tokom specijalizacije stažirala sam u sistemu koji je imao jak program transplantacije organa i naučila sam mnogo o procesu transplantacije. Sve to mi je pomoglo za pisanje Mijine priče.
Humor ima značajnu ulogu u Vašem pisanju, čak i u ozbiljnim situacijama. Kako ste ga uklopili u romantični narativ?
Stalno pričam o svom svakodnevnom poslu, ali iskreno, on je imao veliki uticaj na ovu knjigu. To važi i za ovo pitanje. Humor je nekako došao prirodno, jer su samo uz njegovu pomoć mnogi od nas u stanju da se nose sa radom u emocionalno iscrpljujućoj specijalnosti kao što je onkologija. Na klinici smo ponekad mračni i ozbiljni, ali ima i trenutaka kada se zabavljamo, šalimo i smejemo. To važi i za pacijente. Pomislili biste da nema mesta smehu kada se priča o hemoterapiji, ali biste se iznenadili. Nekim ljudima je u prirodi da unose humor u teške situacije, jer se tako lakše nose sa njima.
„Da li bi radije“ obećava čitaocima da su junaci „živeli su srećno do kraja života“. Mislite li da je važno da se tako ljubavni romani završe?
Čvrsto verujem da ako čitate roman koji se reklamira kao ljubavni, on ima srećan kraj. Svakako mogu postojati knjige sa ljubavnim pričama koje završavaju tragično, ali to nisu ljubavni romani. Ljudi koji vole ljubavni žanr žele tu garanciju nade i sreće na kraju knjige – to je glavni razlog zašto ga biraju. To je bezbedan prostor gde znate da ćete, koliko god da je putovanje teško, zatvoriti knjigu sa osmehom na licu. U današnje vreme, kada toliko toga izgleda zastrašujuće, tužno i nestabilno, lepo je imati obećanje doslednosti i pozitivnosti.
Koju poruku šaljete čitaocima romanom „Da li bi radije“?
Da svi imamo „prtljag“, a to ne znači da ne možemo biti voljeni ili da smo previše oštećeni da bismo bili voljeni. Ponekad je najteže od svega samo dopustiti nekome da nas voli, ali to može biti i najbolji deo života.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46
Foto: Ashley Porton Photography
Stalno pričam o svom svakodnevnom poslu, ali iskreno, on je imao veliki uticaj na ovu knjigu. To važi i za ovo pitanje. Humor je nekako došao prirodno, jer su samo uz njegovu pomoć mnogi od nas u stanju da se nose sa radom u emocionalno iscrpljujućoj specijalnosti kao što je onkologija. Na klinici smo ponekad mračni i ozbiljni, ali ima i trenutaka kada se zabavljamo, šalimo i smejemo. To važi i za pacijente. Pomislili biste da nema mesta smehu kada se priča o hemoterapiji, ali biste se iznenadili. Nekim ljudima je u prirodi da unose humor u teške situacije, jer se tako lakše nose sa njima.
„Da li bi radije“ obećava čitaocima da su junaci „živeli su srećno do kraja života“. Mislite li da je važno da se tako ljubavni romani završe?
Čvrsto verujem da ako čitate roman koji se reklamira kao ljubavni, on ima srećan kraj. Svakako mogu postojati knjige sa ljubavnim pričama koje završavaju tragično, ali to nisu ljubavni romani. Ljudi koji vole ljubavni žanr žele tu garanciju nade i sreće na kraju knjige – to je glavni razlog zašto ga biraju. To je bezbedan prostor gde znate da ćete, koliko god da je putovanje teško, zatvoriti knjigu sa osmehom na licu. U današnje vreme, kada toliko toga izgleda zastrašujuće, tužno i nestabilno, lepo je imati obećanje doslednosti i pozitivnosti.
Koju poruku šaljete čitaocima romanom „Da li bi radije“?
Da svi imamo „prtljag“, a to ne znači da ne možemo biti voljeni ili da smo previše oštećeni da bismo bili voljeni. Ponekad je najteže od svega samo dopustiti nekome da nas voli, ali to može biti i najbolji deo života.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46
Foto: Ashley Porton Photography
Autor: Alison Ešli
