U društvu koje neprekidno insistira na produktivnosti i „pozitivnom stavu“, mentalna bolest i dalje se doživljava kao lični poraz, a ne kao ozbiljan javnozdravstveni i društveni problem. Depresija, jedna od najrasprostranjenijih bolesti savremenog doba, često ostaje nevidljiva – potisnuta iza profesionalnih uloga, porodičnih obaveza i očekivanja da „izdržimo“.

Aleksandar Stanković, novinar koji je prvi put javno progovorio o sopstvenoj borbi s kliničkom depresijom u knjizi „Iz svoje kože“, u novom delu „F32“ pomera fokus sa lične ispovesti na kolektivno iskustvo. Ova knjiga okuplja glasove onih koji se s mentalnim bolestima bore tiho, daleko od reflektora, ali sa jednako snažnim posledicama.

U razgovoru za BURO, Stanković govori o tome zašto je važno da depresiju prestanemo da posmatramo kao slabost, kako nastaje tišina oko mentalnih bolesti i zašto je otvoreni govor, bez patetike i bez tabuizacije, prvi korak ka razumevanju i promeni.

Šta vas je motivisalo da napišete nastavak prethodne knjige?

Mnogobrojne reakcije na prvu knjigu. Ljudi su mi pisali, delili svoja iskustva, zahvaljivali što sam o depresiji govorio javno. Shvatio sam da o toj temi i dalje ima mnogo toga što treba reći.

Kako se pristup temi depresije u „F32“ razlikuje od prethodnog dela?

U prvoj knjizi pisao sam o svojoj petnaestogodišnjoj borbi s kliničkom depresijom. U ovoj drugoj, polovina knjige posvećena je reakcijama čitalaca, dok je druga polovina sastavljena od kratkih, istinitih priča o mentalnim bolestima koje sam u međuvremenu zapisivao.

Zašto ste se odlučili za formu zbirke priča, a ne autobiografskog narativa?

Zato što sam o svojoj bolesti već napisao gotovo sve. Ovoga puta želeo sam da dam glas drugima – da njihova iskustva ostanu zabeležena i možda nekome pomognu da potraži pomoć.

U knjizi spominjete da depresija nije samo individualna muka, već i kolektivni simptom savremenog doba. Šta to znači?

Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će u narednih pet godina depresija postati bolest broj jedan u Evropi, ispred kardiovaskularnih oboljenja. To znači da ćemo o njoj morati da govorimo, hteli mi to ili ne.

Koje simptome depresije ljudi najčešće zanemaruju?

Nesanica ili prekomerno spavanje. Gubitak apetita. Anksioznost. Loše raspoloženje. Razmišljanje o samoubistvu.

Kako društvo može pomoći u smanjenju stigme vezane za mentalne bolesti?

Tako što ćemo o njima govoriti što više, javno i bez straha. Ljudi moraju da shvate da depresija postoji i da nije stvar lične slabosti. To je bolest koja se može dogoditi svakome, bez obzira na godine, pol ili profesiju.

Kada ste vi shvatili da vam je potrebna stručna pomoć?

Moji simptomi bili su toliko intenzivni da sam vrlo brzo shvatio da nešto nije u redu. Imao sam i sreću što sam o depresiji već ponešto znao – tema me je, da tako kažem, „rekreativno“ zanimala i pre nego što me je lično pogodila.

Koliko vam je porodica bila važna u procesu lečenja?

Ogromno. Supruga i prijatelji bili su mi najveća podrška. Majka je u početku teško prihvatila dijagnozu, ali je posetila mog psihijatra koji joj je objasnio o kakvoj bolesti je reč – i tada je sve postalo jasno.

Kako ste održavali motivaciju tokom lečenja?

Dijagnostikovana mi je srednje teška depresija. Imao sam sreću što nije bila teža forma, jer tada ljudi često ne mogu ni da ustanu iz kreveta. Mene je vodila misao da mora doći dan kada će mi biti lakše i kada ću ponovo biti onaj stari. I taj dan je zaista došao.

Koliko je pisanje pomoglo vašem oporavku?

Pisanje je za mene uvek bilo terapija. Kada napišete knjigu, to je kao da ste sagradili kuću, dali ste smisao nečemu što je izgledalo besmisleno.

Koju poruku želite da čitateljke i čitaoci ponesu nakon čitanja knjige „F32“?

Ako imate problema s depresijom, potražite stručnu pomoć. To je bolest koja se leči. Nema potrebe da se stidite niti da se mučite u tišini zbog straha od osude.

Kakav uticaj želite da knjiga ima na širu svest o mentalnom zdravlju?

Voleo bih da pomogne ljudima da shvate da nisu sami i da je u redu tražiti pomoć. Pisanje o depresiji i razgovor o njoj mogu da promene način na koji društvo posmatra ovu bolest, sa više empatije, a manje osude.

Autor: Vanja Gavrovski
Izvor: buro247.rs