Zamislite sebe kako ležite na podu u podrumu, gledate u tavanicu i odjednom ugledate sferu koja u sebi krije sve što postoji, što je postojalo i što će ikada postojati. Vi ste mali bog koji može da sagleda večnost, ali kada izađete iz tog podruma, ne možete to da podnesete i samo želite da zaboravite. Zašto? „Alef“ ujedno postavlja ovo pitanje i pokušava da pronađe odgovor.

Razvoj priče se može zabeležiti u nekoliko ključnih tačaka:

1. Beatris umire 1929. godine i čovek koji ju je voleo neuzvraćenom ljubavlju se posvećuje očuvanju uspomene na nju. Svakog 30. aprila (na Beatrisin rođendan) posećuje kuću u kojoj je ona živela sa svojim ocem i rođakom. On čvrsto veruje da će se Univerzum promeniti, a da će on sam ostati isti. Ovde se stavlja znak jednakosti između smrti i beskonačnosti – Beatrisina smrt otvara protagonisti vrata beskonačnosti.

2. U poseti koja se odigrava 1941. godine, Beatrisin rođak Karlos Arhentino mu saopštava kako piše pesmu u kojoj je sadržana čitava planeta, a posetilac smatra da je to budalaština, isto kao i književnost. Sastaju se u kafeu pored kuće mimo godišnjeg sastanka i Beatrisin rođak čita naglas svoju „pedantnu tvorevinu“ i moli protagosnitu da za njega napiše prolog, kao pisac koji je uvek „odvlačio pažnju Beatris“. Ovde se književnost prikazuje kao ograničena – ne može da prikaže ceo svet istovremeno jer njena struktura zahteva da se prati određen sled događaja.

3. U oktobru te godine, Arhentino poziva protagonistu u kuću jer vlasnici kafea (koji su i vlasnici kuće) žele da je sruše da bi proširili svoj kafe, a u podrumu se nalazi Alef koji mu je neophodan da bi završio svoju pesmu. Protagonista prihvata, iako je skeptičan, Beatrisinom portretu se predstavlja kao Borhes, silazi u podrum i ugleda Alef. Odjednom može da vidi sve, pa čak i opscena pisma koja je Beatris slala svom rođaku, koji, da bi se osvetio protagonisti, pokušava da ga proglasi ludim nakon što je izašao iz podruma. U ovom delu je Alef predsatvljen kao beskonačnost – Borhes je legao ispred Alefa, ugledao „nepodnošljivo blještavu sferu“, video beskonačnost i nije mogao da je podnese. Potrebno je da se napravi odabir onoga što je video da bi mogao da razume sadašnjost. Ljudsko znanje i mudrost zahtevaju određene praznine.

4. Godine 1943. Borhesu se čini da su mu lica svih ljudi poznata i to ga plaši. „Plašio sam se da neće preostati ništa što bi moglo da me iznenadi. Srećom, nakon nekoliko noći, ponovo me je savladao zaborav“, kaže. Kuća je srušena, pesma je dobila nagradu, a on sam preispituje Alef. „Jesam li njega video kada sam video sve odjednom i jesam li ga posle zaboravio? Naš je duh podložan zaboravu“. Na kraju ostavlja nekoliko otvorenih pitanja: da li postoji samo jedan Alef ili ih ima nekoliko? Postoji li ili ne? Da li je Bog u svakom od njih? Da li se može naći na nekom egzotičnom mestu ili skriven pod kamenom?

Pročitala sam „Alef“ nekoliko puta i svaki put bi mi se učinilo da je priča drugačija. Biće da se sa godinama i mi menjamo; danas ne čitamo na isti način na koji smo to činili sa dvadeset godina – na drugačiji nači pristupamo tekstu, otkrivamo njegove skrivene puteljke.

Ali već izvesno vreme ne samo da čitam iznova Borhesov „Alef“, već želim da slušam kako delo zvuči pročitano glasom samog autora. Tražim zvuk njegovog glasa. Na konferencijama, u intervjuima, u ono malo priča koje je pročitao naglas. Zašto? Možda zbog toga što danas u potpunosti mogu da pojmim njegovo slepilo i paradoks koji leži u tome da je tačku iz koje se može posmatrati čitav svet osmislio slep čovek. Borhes ne samo da je vrlo rano izgubio vid, već je oduvek znao da će jednog dana oslepeti kao i njegov otac i njegova baka. Činjenica da je je „Alef“ napisala osoba koja je znala da će neminovno ostati bez vida čini ga delom epskih razmera. Sve što čovek može da vidi je nabrojano u ovoj priči, kao i sve ono što nikada više neće videti. U „Alefu“ je primetna želja da se rečima obuhvati čitav Univerzum. Od „opscenih, neverovatnih, drskih pisama koja je Beatris slala Karlosu Arhentinu“, do „videh zalazak sunca u Keretaru koji kao da je odslikavao boje jedne bengalske ruže“. Od „raka u grudima“ do „konja uzvijorene grive na žalu Kaspijskog  mora u svitanje“.

Na jednoj od konferencija koje često slušam kako bih čula njegov glas, Borhes kaže da mu nedostaje grimizno crvena boja: „boja koja blista u poeziji, koja ima toliko lepih naziva – scharlach na nemačkom, scarlet na engleskom, escarlata na španskom, écarlate na francuskom. To su reči dostojne ove veličanstvene boje...“ kaže. Na isti način i Alef nije samo tačka od dva ili tri centimetra kroz koju možemo da posmatramo svet, već je i skup reči dostojnih da imenuju sve što postoji. I ta imena su večna. Na taj način, kada ih čuje pročitane Borhesovim ili tuđim glasom, slep čovek će uvek moći da sagleda svet koji njegove oči više ne vide.

Autor: Isabel Gonsales
Izvor: elmundo.es
Prevod: Sonja Laštro