Ako ste propustili: „Dobrota žena“
Sedam godina nakon što je Dž. G. Balard objavio svoj delom autobiografski roman iz Drugog svetskog rata, „Carstvo sunca“, o svojim iskustvima u Šangaju okupiranom od strane Japana, predstavio nam je nastavak koji je izgledao kao da će da opovrgne mnogo toga što je original učinilo komercijalnim i kritički uspešnim. Mladi Džejmi Džim Grejem, nakon što je preživeo japansku invaziju Kine i boravak u zatvoru sada mora da uspostavi nekakvu ravnotežu u godinama nakon rata, prvo na Univerzitetu u Kembridžu, potom u Kanadi kao ambiciozni pilot, i konačno ponovo u Engleskoj kao muž i otac. Ukoliko je „Carstvo sunca“ pružilo čitaocima uvid u rat kroz oči deteta, uvid nevinog pogleda na užase rata, njegov nastavak se okreće ka unutrašnjem doživljaju junaka i ožiljcima koje je ratno iskustvo ostavilo na njega.
Prva indicija zrelijeg tona se javlja već u uvodnim stranicama, koje sumiraju događaje opisane u „Carstvu sunca“, sa jednom značajnom razlikom: Džimova ruska dadilja, tinejdžerka po imenu Olga, po običaju se svlači u njegovom kupatilu ostavivši vrata odškrinuta. Mladi Džim je previše mlad da bi tu sliku doživeo kao seksualno iskustvo, ali ovo će taj prizor postati jedna od tema koja će se ponavljati kroz knjigu: blizina, čak mešanje seksa i smrti. „Za moje detinje oči“, piše Balard „koje nisu videle ništa drugo, Šangaj je bio budni san, gde je sve što sam mogao da zamislim bilo odvedeno do krajnosti“. Tako čitalac postaje svestan ove metaforične paralele, gde slika smrti stoji naspram ograničenog dečjeg referentnog okvira. stavljajući jednu pored druge scenu smrti sa dečjim ograničenim referentnim okvirom. „Opusteli rovovi pružali su se među grobnim humkama, iz kojih su otvoreni mrtvački sanduci štrčali poput fioka u ispreturanom ormaru.“ Ova metafora nije samo vizuelno prikladna, već i u skladu sa dečjem opažanjem – toliko prikladna da se čak može reći da narušava užas onoga što se opisuje. Psiholog bi možda postavio kod Džima dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja, ali naš mladi narator nema takvu vrstu pomoći, i kada se opet susretnemo s njim u Engleskoj, još jednom se suočavamo sa spojem seksa i smrti. „Godinama koje sam proveo u Kembridžu dominirale su žene“, piše Džim „ […] ali nijedna više od doktorke Elizabet Grant. Za vreme svog prvog semestra na univerzitetu, svakog dana sam je video golu i poznavao sam je intimnije nego ijednu drugu ženu u svom životu. Ali nikad je nisam zagrlio.“ Dr. Grant je leš, mrtvo telo na kojem Kembridžovi studenti medicine poput Džima uče o ljudskoj anatomiji ali ono što počinje kao morbidna šala koju je sam smislio, postaje neka vrsta psihološkog poremećaja kada počinje da opisuje žive žene – devojke, ljubavnice i prostitutke – u podjednako kliničkom kontekstu. Ovo je, na primer, Balardov opis neformalnog sastanka, gde žena opušteno zahteva: „Nema potrebe da me jebeš. Samo me naguzi.“ Ono što sledi je tipični opis seksa u romanu koji se, podsetiću vas, zove „Dobrota žena“.
Teško je zamisliti da Stiven Spilberg odluči da snimi nastavak, koliko god da je „Carstvo sunca“ bio uspešan film, zar ne? Ovaj odlomak bi sigurno mogao da se opiše kao pornografski, u smislu da je jeziv i živopisan ali njegova svrha nije da zagolica čitaoca; naprotiv, svrha mu je da izazove gađenje ili bar da ga uznemiri jer to je ono što seks bez emocija predstavlja. Prisećam se pasusa Emila Siorana, jednog od mojih omiljenih ciničara:
Sioran se zabavlja sa svojim čitaocima, ali Balardovom naratoru se ne dopada ironija; zarobljen je u sopstvenom paklu, onom koji je zauvek promenio njegovu percepciju sveta i njegovo ponašanje u ogromnoj meri – od leta borbenog pilota koji traži uzbuđenje, preko orgazmičkog seksa s prostitutkama, do eksperimentisanja s psihotropnim drogama – sve zajedno predstavlja nešto više od očajničkog pokušaja da izbegne traumu iz detinjstva.
Ispod ove lične odiseje leži snažna kritika šezdesetih godina prošlog veka, dekade dekadencije koju Balard opisuje kao „desetogodišnji farmakološki eksperiment koji na silu kljuka… mozak nasiljem i spektaklom.“ umrtvljene mozgove masa. Drugi lik u romanu će primetiti, nesvestan ironije koju Balard unosi u svoje reči: „Aktivnosti ljudskog mozga, za koje je bila potrebna čitava evolucija da bi se dovele pod kontrolu, ovde se puštaju da se slobodno igraju. Obožavam to.“ Balardov narator je otelotvorenje tog eksperimenta, čovek koga su rana iskustva sa smrću umrtvila, stavila ga u sukob sa postojanjem.
To je sudbina Balardovog pripovedača, da bude mrtav u svom životu. Ali kakav je samo zapis ostavio za sobom!
Izvor: philiphclark.com
Prevod: Ivana Jeremić
Roman „Dobrota žena“ možete kupiti do 3. maja sa dodatnih 10% popusta, koji se može kombinovati sa količinskim ili članskim popustom, samo na sajtu www.laguna.rs.
Prva indicija zrelijeg tona se javlja već u uvodnim stranicama, koje sumiraju događaje opisane u „Carstvu sunca“, sa jednom značajnom razlikom: Džimova ruska dadilja, tinejdžerka po imenu Olga, po običaju se svlači u njegovom kupatilu ostavivši vrata odškrinuta. Mladi Džim je previše mlad da bi tu sliku doživeo kao seksualno iskustvo, ali ovo će taj prizor postati jedna od tema koja će se ponavljati kroz knjigu: blizina, čak mešanje seksa i smrti. „Za moje detinje oči“, piše Balard „koje nisu videle ništa drugo, Šangaj je bio budni san, gde je sve što sam mogao da zamislim bilo odvedeno do krajnosti“. Tako čitalac postaje svestan ove metaforične paralele, gde slika smrti stoji naspram ograničenog dečjeg referentnog okvira. stavljajući jednu pored druge scenu smrti sa dečjim ograničenim referentnim okvirom. „Opusteli rovovi pružali su se među grobnim humkama, iz kojih su otvoreni mrtvački sanduci štrčali poput fioka u ispreturanom ormaru.“ Ova metafora nije samo vizuelno prikladna, već i u skladu sa dečjem opažanjem – toliko prikladna da se čak može reći da narušava užas onoga što se opisuje. Psiholog bi možda postavio kod Džima dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja, ali naš mladi narator nema takvu vrstu pomoći, i kada se opet susretnemo s njim u Engleskoj, još jednom se suočavamo sa spojem seksa i smrti. „Godinama koje sam proveo u Kembridžu dominirale su žene“, piše Džim „ […] ali nijedna više od doktorke Elizabet Grant. Za vreme svog prvog semestra na univerzitetu, svakog dana sam je video golu i poznavao sam je intimnije nego ijednu drugu ženu u svom životu. Ali nikad je nisam zagrlio.“ Dr. Grant je leš, mrtvo telo na kojem Kembridžovi studenti medicine poput Džima uče o ljudskoj anatomiji ali ono što počinje kao morbidna šala koju je sam smislio, postaje neka vrsta psihološkog poremećaja kada počinje da opisuje žive žene – devojke, ljubavnice i prostitutke – u podjednako kliničkom kontekstu. Ovo je, na primer, Balardov opis neformalnog sastanka, gde žena opušteno zahteva: „Nema potrebe da me jebeš. Samo me naguzi.“ Ono što sledi je tipični opis seksa u romanu koji se, podsetiću vas, zove „Dobrota žena“.
Teško je zamisliti da Stiven Spilberg odluči da snimi nastavak, koliko god da je „Carstvo sunca“ bio uspešan film, zar ne? Ovaj odlomak bi sigurno mogao da se opiše kao pornografski, u smislu da je jeziv i živopisan ali njegova svrha nije da zagolica čitaoca; naprotiv, svrha mu je da izazove gađenje ili bar da ga uznemiri jer to je ono što seks bez emocija predstavlja. Prisećam se pasusa Emila Siorana, jednog od mojih omiljenih ciničara:
Sioran se zabavlja sa svojim čitaocima, ali Balardovom naratoru se ne dopada ironija; zarobljen je u sopstvenom paklu, onom koji je zauvek promenio njegovu percepciju sveta i njegovo ponašanje u ogromnoj meri – od leta borbenog pilota koji traži uzbuđenje, preko orgazmičkog seksa s prostitutkama, do eksperimentisanja s psihotropnim drogama – sve zajedno predstavlja nešto više od očajničkog pokušaja da izbegne traumu iz detinjstva.
Ispod ove lične odiseje leži snažna kritika šezdesetih godina prošlog veka, dekade dekadencije koju Balard opisuje kao „desetogodišnji farmakološki eksperiment koji na silu kljuka… mozak nasiljem i spektaklom.“ umrtvljene mozgove masa. Drugi lik u romanu će primetiti, nesvestan ironije koju Balard unosi u svoje reči: „Aktivnosti ljudskog mozga, za koje je bila potrebna čitava evolucija da bi se dovele pod kontrolu, ovde se puštaju da se slobodno igraju. Obožavam to.“ Balardov narator je otelotvorenje tog eksperimenta, čovek koga su rana iskustva sa smrću umrtvila, stavila ga u sukob sa postojanjem.
To je sudbina Balardovog pripovedača, da bude mrtav u svom životu. Ali kakav je samo zapis ostavio za sobom!
Izvor: philiphclark.com
Prevod: Ivana Jeremić
Roman „Dobrota žena“ možete kupiti do 3. maja sa dodatnih 10% popusta, koji se može kombinovati sa količinskim ili članskim popustom, samo na sajtu www.laguna.rs.
