„Ako dugo gledaš u ponor“ – altun alem roman
„Ko se bori s čudovištima, mora paziti da i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe.“ Ovaj citat iz knjige Fridriha Ničea „S onu stranu dobra i zla“, moto je romana „Ako dugo gledaš u ponor“. S obzirom na sadržaj o zlu, naslov nije mogao biti bolji.
Sa ovim romanom ne samo da smo se, dugo i duboko, zagledali u ponor društva u kojem živimo – i umiremo i vaskrsavamo, ili ne vaskrsavamo – nego smo jezivo osetili svu silu užasnog privlačenja tog zjapa, ispražnjujuću atraktivnost tog i takvog ponora. Novi Pazar je ovim romanom dobio svog živog pisca, svog fresko-slikara, kao što Novi Sad svoga ima u Laslu Vegelu. I to su jedina dva naša grada koja imaju svoje pisce hroničare među nama. A njihovi romani-letopisi, najpreciznija su svedočanstva o duhu vremenu u kojem ovde jesmo.
Pisca romana „Ako dugo gledaš u ponor“, dobro znam. Ime mu je Enes Halilović. S njim sam po danu pešačio i noći presedeo razgovarajući. Volim da čitam njegove pesme i priče, zato što su umetnost proživljenog iskustva, njegovog ili iskustva drugih koje u njemu lično živi, ali najradije slušam dok govori, jer taj dar usmenog pripovedanja najređe srećem. Njegov novi roman jeste ispričan roman, i to onako kako danas u srpskoj prozi niko ne ume i ne može da priča. Jednostavno i bogato. Bez ukrasa, a raskošno.
Enes Halilović je, naime, poslednji pripovedački izdanak jedne vekovima duge tradicije pripovedanja u Sandžaku, gde se ljudi – kako veli Ćamil Sijarić, književni otac ovom piscu i pesniku – cene pre svega po tome kako govore: „Ko umije da priča, taj je uvažen čovjek, taj je poštovan čovjek, taj je rado viđen. Kod njega se dolazi da se čuje nešto pametno, ali još više da se čuje njegovo pričanje…“
Jednom, Enes mi je rekao da mu savest nalaže da napiše istinu o najuticajnijim ljudima i njihovim delima u gradu u kojem je rođen i u kojem živi, kako za njima ne bi ostala pogrešna, iskrivljena slika o rđavim njihovim osobinama i postupcima, kao o vrlinama i dobročinstvima. I, evo, o toj tami, o tom razvratu i apokaliptičnom jednačenju prava i kriminala, zločina i ugleda, nedotupavnosti i bahatosti, iznedrio je biser koji se zove „Ako dugo gledaš u ponor“ – altun alem roman, ispričan jezikom kojim zaista govore njegovi likovi, jezikom Novog Pazara, sa svim onim autohtonim, endemskim izrazima, slikovitim i pametnim, poput, recimo, onog koji za čoveka što od brige skrene s uma, veli da je „uzeo brda“. Taj nesrećnik zna danima da besciljno hoda po novopazarskim brdima, među koja je smešten ovaj stari trgovački grad, grad koji u svom imenu čuva znamen svog porekla – trg, pijaca, pazar, pazarište, trgovište: mesto gde se kupuje i prodaje roba koja je tu nastala i roba koja je izdaleka doneta da ode još dalje – iz Carigrada za Dubrovnik, iz Venecije za Solun.
Kupoprodaja je i središnja radnja romana, ali to više nije trgovina predmetima koje ljudi izrađuju i prenose na korist drugima, nego trgovina onim što upropašćuje mnoge, a malobrojnima obezbeđuje faraonski status da iz senke upravljaju državnim institucijama, u kojima nameštenici izvršavaju njihovu volju. Trgovina robom od teksas-platna procvetala je na pazaru jer su u balama teksasa bezbrižno mogle da se smeste stotine i stotine kilograma heroina sa istoka, pa su vlasnici tog teksasa mogli da ga prodaju i ispod nabavne cene, potapajući tako u ponor one koji su se ovom trgovinom bavili pošteno. Uz trgovinu drogom ide i trgovina ženskim mesom za seksualno iživljavanje.
Sveža slika novopazarskih moćnika i njihovih poslova i dana, samo je deo grupe fresaka koja obuhvata čitavo srbijansko društvo – pokazujući njegovu kriminalizaciju, depolitizaciju, estradizaciju i pornografizaciju. Mučno je čitati kako pošteni stradaju na pravdi boga, i kako najgori cvetaju. „Ako dugo gledaš u ponor“, mračna je slika jednog mračnog sveta, i piscu nije bilo lako da to napiše, ali, kako kaže Hans Falada, „više svetlosti značilo bi laž“.
Jednom, na raskošnoj novopazarskoj pijaci, toj tržnici-gradu, Enes mi je pokazao brdo parčića olova. To je rekvizita za prastari običaj „salivanja strave“. Praistorija još živi u gradu čijim je jezikom i razumom satkan izvrsni roman „Ako dugo gledaš u ponor“, u gradu u kojem stoji graditeljski dragulj islamske arhitekture šesnaestog veka, Altun Alem Džamija, gradu u čijoj se neposrednoj blizini nalaze Sopoćani, u koje sam zaljubljen – taj evropski umetnički podvig iz dvanaestog veka, sa freskama koje su genijalni konstantinopoljski slikari živopisali u godini u kojoj je rođen Đoto. Sopoćani, taj sklad u kojem kamenje lebdi.
Nejra, junakinja romana, čiji mučni i brižni život određuju roditeljska sirotinja, sujeverje u sihir (bačene čini), zavist i spletke bližnjih, pokvarenost onih koji joj izlaze u susret, Nejra, uprkos svim nasiljima i nepodopštinama, u sebi nosi, od početka do kraja, čistu dušu. Nejra, kao i Sopoćani – svetlost u tami.
Autor: Zlatko Paković
Izvor: Danas
Sa ovim romanom ne samo da smo se, dugo i duboko, zagledali u ponor društva u kojem živimo – i umiremo i vaskrsavamo, ili ne vaskrsavamo – nego smo jezivo osetili svu silu užasnog privlačenja tog zjapa, ispražnjujuću atraktivnost tog i takvog ponora. Novi Pazar je ovim romanom dobio svog živog pisca, svog fresko-slikara, kao što Novi Sad svoga ima u Laslu Vegelu. I to su jedina dva naša grada koja imaju svoje pisce hroničare među nama. A njihovi romani-letopisi, najpreciznija su svedočanstva o duhu vremenu u kojem ovde jesmo.
Pisca romana „Ako dugo gledaš u ponor“, dobro znam. Ime mu je Enes Halilović. S njim sam po danu pešačio i noći presedeo razgovarajući. Volim da čitam njegove pesme i priče, zato što su umetnost proživljenog iskustva, njegovog ili iskustva drugih koje u njemu lično živi, ali najradije slušam dok govori, jer taj dar usmenog pripovedanja najređe srećem. Njegov novi roman jeste ispričan roman, i to onako kako danas u srpskoj prozi niko ne ume i ne može da priča. Jednostavno i bogato. Bez ukrasa, a raskošno.
Enes Halilović je, naime, poslednji pripovedački izdanak jedne vekovima duge tradicije pripovedanja u Sandžaku, gde se ljudi – kako veli Ćamil Sijarić, književni otac ovom piscu i pesniku – cene pre svega po tome kako govore: „Ko umije da priča, taj je uvažen čovjek, taj je poštovan čovjek, taj je rado viđen. Kod njega se dolazi da se čuje nešto pametno, ali još više da se čuje njegovo pričanje…“
Jednom, Enes mi je rekao da mu savest nalaže da napiše istinu o najuticajnijim ljudima i njihovim delima u gradu u kojem je rođen i u kojem živi, kako za njima ne bi ostala pogrešna, iskrivljena slika o rđavim njihovim osobinama i postupcima, kao o vrlinama i dobročinstvima. I, evo, o toj tami, o tom razvratu i apokaliptičnom jednačenju prava i kriminala, zločina i ugleda, nedotupavnosti i bahatosti, iznedrio je biser koji se zove „Ako dugo gledaš u ponor“ – altun alem roman, ispričan jezikom kojim zaista govore njegovi likovi, jezikom Novog Pazara, sa svim onim autohtonim, endemskim izrazima, slikovitim i pametnim, poput, recimo, onog koji za čoveka što od brige skrene s uma, veli da je „uzeo brda“. Taj nesrećnik zna danima da besciljno hoda po novopazarskim brdima, među koja je smešten ovaj stari trgovački grad, grad koji u svom imenu čuva znamen svog porekla – trg, pijaca, pazar, pazarište, trgovište: mesto gde se kupuje i prodaje roba koja je tu nastala i roba koja je izdaleka doneta da ode još dalje – iz Carigrada za Dubrovnik, iz Venecije za Solun.
Kupoprodaja je i središnja radnja romana, ali to više nije trgovina predmetima koje ljudi izrađuju i prenose na korist drugima, nego trgovina onim što upropašćuje mnoge, a malobrojnima obezbeđuje faraonski status da iz senke upravljaju državnim institucijama, u kojima nameštenici izvršavaju njihovu volju. Trgovina robom od teksas-platna procvetala je na pazaru jer su u balama teksasa bezbrižno mogle da se smeste stotine i stotine kilograma heroina sa istoka, pa su vlasnici tog teksasa mogli da ga prodaju i ispod nabavne cene, potapajući tako u ponor one koji su se ovom trgovinom bavili pošteno. Uz trgovinu drogom ide i trgovina ženskim mesom za seksualno iživljavanje.
Sveža slika novopazarskih moćnika i njihovih poslova i dana, samo je deo grupe fresaka koja obuhvata čitavo srbijansko društvo – pokazujući njegovu kriminalizaciju, depolitizaciju, estradizaciju i pornografizaciju. Mučno je čitati kako pošteni stradaju na pravdi boga, i kako najgori cvetaju. „Ako dugo gledaš u ponor“, mračna je slika jednog mračnog sveta, i piscu nije bilo lako da to napiše, ali, kako kaže Hans Falada, „više svetlosti značilo bi laž“.
Jednom, na raskošnoj novopazarskoj pijaci, toj tržnici-gradu, Enes mi je pokazao brdo parčića olova. To je rekvizita za prastari običaj „salivanja strave“. Praistorija još živi u gradu čijim je jezikom i razumom satkan izvrsni roman „Ako dugo gledaš u ponor“, u gradu u kojem stoji graditeljski dragulj islamske arhitekture šesnaestog veka, Altun Alem Džamija, gradu u čijoj se neposrednoj blizini nalaze Sopoćani, u koje sam zaljubljen – taj evropski umetnički podvig iz dvanaestog veka, sa freskama koje su genijalni konstantinopoljski slikari živopisali u godini u kojoj je rođen Đoto. Sopoćani, taj sklad u kojem kamenje lebdi.
Nejra, junakinja romana, čiji mučni i brižni život određuju roditeljska sirotinja, sujeverje u sihir (bačene čini), zavist i spletke bližnjih, pokvarenost onih koji joj izlaze u susret, Nejra, uprkos svim nasiljima i nepodopštinama, u sebi nosi, od početka do kraja, čistu dušu. Nejra, kao i Sopoćani – svetlost u tami.
Autor: Zlatko Paković
Izvor: Danas
