Da li je ovo grozna prošlost čovekova, ili izvesna budućnost ispričana zadivljujućom preciznošću. Da li je prevoditeljka (valjda je to politički korektno) Gordana Breberina uhvatila željeni narativ Gaela Faja ili ga je malo iščistila, voleo bih da znam. Kristalno prozno tkanje teksta jednostavno se ne poklapa sa prljavštinom u koju je uglibljen. Period o kome priča je prljav, ne pisanje, da budem jasan. Rajski vrtovi Afrike u kojima upoznajemo desetogodišnjaka iz mešovite veze belca i crnkinje i njegovu sestru zaista nalikuju geografski najpribližnije mestu o kome svi sanjamo. I onda se desi masakr. Paralela između SFRJ i Burundija i Ruande, isuviše je snažna i po mene mučna. Seljaci i primitivci kada se dočepaju vlasti urnišu svako zrno normalnosti. To je jednostavno nepobitna istina.

„Evri elekšns sivil vor – evri elekšns sivil vor!“, rekao mi je pre petnaestak godina na aerodromu u Togou radnik na utovaru kofera dok smo u daljini posmatrali kako svetleći projektili paraju nebo. Uverio sam se da je tako. Radio sam u okviru misije UNICEF, boravio u Kongu čija su dva grada Kananga i Kinsangani bili satrti u ratnim borbama „pitaj boga kojih“ plemena. Nije ostao kamen na kamenu. Samo deca sa automatskim puškama u kupaćim gaćama. Glad, beda, prljavština, boleštine, zaraza nikako nisu išli uz sliku koju je svako od nas mogao da sklopi posmatrajući ostatke kuća građenih po poslednjoj arhitektonskoj modi Afrike. Kameni relikti svedočili su o lagodnosti koja je nekome zasmetala. Dva plemena, sto vera, galoni krvi i telesnih izlučevina su nekome poželjniji od mira i tišine. Avaj. Gledao sam te klince, kako naoružani trče za krpenjačom po aerodromskoj prašini, i zamišljao njihove životne priče. Hiljade izbeglica iz Ruande i Burundija, obitavale su tu u ratnoj zoni u begu od rata. Ludilo je to, prijatelji, ne može da se opiše, a da neko poveruje. Beli bog koga su nametnuli kolonisti baš nije naklonjen etničkom stanovništvu.

I onda mi dopadne ruku roman „Mala zemlja“ i odlepim u bukvalnom smislu. To je to. To je priča zbog koje desetlećima nemam miran san zbog viđenog. Bez vizije i straha kakva katastrofa nas čeka dok bezbrižno, poput junaka romana, provodimo detinjstvo u predivnoj Budžumburi. Kolike zveri se šetaju po planeti i prebrojavaju ljudima krvna zrnca, veru, boju kože, naciju. Mislio sam da smo mi najgori, ali ako je uopšte za poređenje Afrika je baš „crna Afrika“.

Ovaj roman Gaela Faja napisan je precizno, vešto, domišljato. Kroz porodičnu sagu, gde u prvi plan istura dečaka Gabrijela, provejava ljubav do momenta kad kreće udes započet razvodom njegovih roditelja koji je kulminirao genocidom u susednoj Ruandi postojbini njegove majke. Priča nas uvlači dubinski kroz naizgled srećnu porodicu u suštini nagriženu razlikama i rasizmom koji lagano osvajaju podneblje. Tokom čitanja ove knjige osetićete se zbunjeno, reagovaćete emotivno na svu mržnju koja se iščitava iz njenih redova. Gael Faj ima filmski narativ koji roman čini trodimenzionalnim.

Svi mi osećamo ukus manga i metka, ulepljeni smo vrućinom, tražimo spas u knjigama koje dečaku u noćima prepunim smrti bez struje, bude snove da je lepota života tamo negde. Koloplet porodičnih odnosa porodice Gabrijelove majke je opisan maestralno. Svi mi koji se bavimo pisanjem, težimo ka toj veštini. Lakoća s kojom autor napravi krug poskakujući po granama porodičnog stabla i namami nas da zavolimo te ljude, planski je odrađena. Samim tim doživljavamo njihovu tragediju, blisko. Budi se u nama pravdoljubivi bes, ali ne znamo kojoj strani da se priklonimo u ratu gde su svi žrtve. Ne znaju ni oni s kim i protiv koga ratuju. Da li su Tutsi, melezi, Francuzi? Šta su? Zar nisu samo ljudi?

Očajava nas prisustvo zla i navijamo za dobro, ali smo nemoćni. Kao što su nemoćni i junaci romana. Dok sam iščitavao knjigu pao mi je na pamet Skender Kulenović i njegova epohalna poema „Stojanka majka Knežopoljka“, gde isijava sav osećaj nemoći majke koja je iznedrila decu koju ne može da spase. Neizbežno je da nas dok čitamo „Malu zemlju“ ne napadaju paralele sa udesom naše bivše domovine! Žao mi je mene, žao mi je nas…

Lično volim romane posle kojih tri dana ne spavam, ali ovaj je prevazišao sve dosadašnje u skorije vreme pročitano. Samim tim što je ovo autorov proživljeni roman, a ne izmišljeni narativ o nekom tamo serijskom ubici, ili haljinici boje lila. Posle čitanja romana Gaela Faja, čovek može da bude samo bolji. Ako je rođen loš nema mu spasa ni ako ga pročita. Još samo da dodam da sam odrastao na romanima o „Kralju džungle“ Tarzanu, i voleo bih da je Afrika takva kao dok on leti uz pomoć lijana, ali nije. Svet definitivno nije lepo mesto za život. Što pre to saznamo lakše će nam biti.

Ovaj roman je zaslužio svaku nagradu koju je dobio.

Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Danas