Postoji deo na početku „Tri lica jedne ljubavi“ Šandora Maraija – ponovo aktulenog romana iz 1941. godine – kada narator, žena iz srednje klase udata za pripadnika izumiruće mađarske buržoazije, shvati da joj je muža preotela nepoznata rivalka. Dokaz za to je ljubičasta traka u njegovom novčaniku. Ilonka se zavetuje da sačuva brak, iako prezire muža. Ali kasnije objašnjava prijateljici u kafeu u Budimpešti (dok na drugom kraju, njen sada već bivši muž, Peter, kupuje kandiranu pomorandžu svojoj novoj ženi), da je njihov odnos patio od emotivne praznine mnogo pre nego što je otkrila neverstvo.

„Voleo me je, svakako. Ali istovremeno kao da me je pomalo i podnosio u stanu, u svom životu“, kaže ona.

Ni Ilonka ni njen ugodni buržujski brak nisu tu dugo; drugi deo knjige bavi se odavno razvedenim Peterom, dok gleda kako njegova bivša ljubavnica ulazi u auto sa nekim drugim.

Marai, rođen u istočnom gradu Kasa – sada u Slovačkoj – na početku 20. veka, postao je poznat tokom tridesetih godina kao romanopisac i kritičar fašizma. Često opisivan kao najveći mađarski pisac srednje klase između dva svetska rata, Marai beži u Ameriku za vreme rasplamsavanja komunizma. A od trenutka kad je izvršio samoubistvo 1989. godine, dela mu uskrsavaju van njegove domovine.

Smešten u poslednje dane Austro-Ugarskog carstva, u period kada je „ceo svet bio bašta spremna da procveta“ Maraijev roman predstavlja kulturno propadanje kroz sliku raspada braka, u kojoj se smenjuju Ilonka, Peter i Judit Aldozo – vlasnica trake. I dok jedan par ustupa mesto drugom, stoički običaji 19. veka doživljavaju svoje poslednje trzaje u spavaćoj sobi.

Svojim modernim stilom Marai dozvoljava svojim likovima luksuz neopreznosti i smešta ih u interkontinentalno okruženje kako bi mogli da razmišljaju sa distance o svojim postupcima. Njegovi monolozi odigravaju se u intimi mađarskih kafea, italijanskih hotelskih soba i, u epilogu ispravljenom negde nakon originalnog izdanja iz 1941, neuglednom kafiću na Menhetnu. Na kraju, Ilonka gubi Petera, Petera napušta Judit, a Judit je posledni put viđena kako se divi ljubavniku tokom ranog rimskog jutra. Ovo je roman koji se bavi ruševinama braka i carstva.

„Tri lica jedne ljubavi“ smeštena su pred početak rata, a društvene promene u Mađarskoj ogledaju se u romansi Petera i Judit, gde ljubav ima oblik klasne borbe.

„Pomno smo posmatrali jedno drugo, kao dva mačevaoca pred okršaj“, kaže Peter o njihovom udvaranju, koje se dešava u godinama nakon što je Judit radila u njegovoj kući. „Jer tada smo još zamišljali da će ta naša zajednička stvar biti veliki okršaj naših života… da će to biti borba na život i smrt, a na kraju ćemo, možda prekriveni ranama ali džentlmenski, sklopiti mir.“

Ali zbog nepovorenja, do primirja nikada nije došlo. Peter smatra da je Judit hladna i uvežbana; a ona se slaže sa njim, gledajući svoj brak kao izraz liberalne krivice. Ali između njenih oštrih komentara i Maraijeve suptilne ironije, nikada ne možemo biti sigurni da li iskreno govori. Preskočimo unapred još jednom do Judit koja racionalizuje svoju odluku da napusti Petera – sa kutijom njegovog nakita – i zameni ga novim ljubavnikom.

Veći deo ovoga saznajemo u prvom delu romana i dok se zaplet razvija, drama o izdaji prerasta u nešto više.

Postoji više načina za čitanje „Tri lica jedne ljubavi“ – romansa, parabola, kulturna istorija – ali svi se tiču pitanja posedovanja: ili bolje rečeno, nemogućnosti toga. Ljubav, novac i domovina su prolazni za Maraijeve likove, i u odsustvu stabilnosti, dobijaju priliku da se objasne, da odigraju uloge za nevidljive saputnike. Neki od dijaloga deluju bolje od drugih, ali ono što čitaocima ostaje je blještavi osećaj gubitka, kao i jezivo naslućivanje da, kad je na pomolu kraj jedne ljubavne priče, niko ne govori potpunu istinu.

Izvor: npr.org  
Prevod: Miloš Vulikić