30 godina od objavljivanja romana Toni Morison „Voljena‟
Januara 1856. godine, mlada crnkinja Margaret Garner ubila je svoju dvogodišnju ćerku mesarskim nožem, ranila drugo dvoje dece i spremila se da izvrši samoubistvo kako bi izbegla da bude ponovo prodata u roblje. Ne postoji spomen ploča u znak sećanja na njen život, niti ikakvo javno obeležje koje bi čuvalo uspomenu na očajnička dela koja je preduzela ne bi li sačuvala makar neki oblik nezavisnosti u svom životu progonjene crnkinje, za sebe i svoj rod. 1987. godine, više od vek i po kasnije, američka autorka Toni Morison je napisala roman „Voljena‟, inspirisan životom Margaret Garner.
„Voljena‟ je nagrađena Nobelovom nagradom za književnost i usput učvrstila mesto Morisonove pored, ako ne i ispred, imena kao što su Tolstoj, Džojs, Ficdžerald i Selindžer – pisaca cenjenih zbog sposobnosti da dočaraju svu punoću, slikovitost i složenost ljudskog života. Ono što odvaja ovaj roman od ostalih je posvećena i hotimično uporna usredsređenost na ranjivost i snagu crnačkog majčinstva usred nezamislivog nasilja i obespravljenosti.
Od trenutka kada je crnačko stopalo nevoljno stupilo na tle Novog Kontinenta, „bela‟ Amerika ostaje uporna u svom odbijanju da tretira crna lica kao ljude koji zaslužuju život, ljubav, slobodu i ličnu potragu za srećom. Crna žena je ostala vezana omčom „Ujka Sema‟, koja joj omogućava da krene par koraka napred, ali je odmah zatim cimne nazad kada pokuša da ode još koji korak dalje. Set, Bejbi Sags, Denver i naslovna junakinja romana, Voljena, otelotvoravaju bol crne žene koja živi u Americi, bol koji nije ni malo umanjen a kamoli nestao posle pirove pobede u Američkom građanskom ratu.
Ovi likovi, pošto su živeli u robovlasničkoj Americi, našli su se, na početku romana, u Sjedinjenim državama gde je navodno ukinuto ropstvo. Rat je vođen i pobeda postignuta, ali ono što drži žene zarobljene nisu samo fizički lanci, već psihičko mučenje koje ih podseća na užase koje su istrpele ali i na one za koje znaju da će ih moći povrediti u budućnosti.
„Voljena‟ dočarava čitaocima bol koji je krhk, slojevit i konstantan. U jednom intervjuu Morisonova je rekla kako je morala da uđe u um Margaret Garner da bi mogla da ispriča priču koja će pokušati da oživi bol koji je Garner doživela i okolnosti koje su dovele do onoga što je ona videla kao čin buntovništva i milosti, ali koji su mnogi videli kao neoprostiv. Zverstva vezana za robovlasništvo se ne mogu pojednostaviti i izložiti tako da budu shvatljiva. Neljudskost robovlasništva je tolika da je neopisiva: ljudi su otimani od majki, očeva, braće, sestara i doma. Takav bol se ne da iskazati rečima. „Voljena‟ je doživela uspeh ne zato što je postigla to da opiše već što se usredsredila na paničan strah od nepoznatog koji su osećali ljudi koji nikada nisu bili sigurni da li će živeti dovoljno dugo da dočekaju sutrašnjicu.
„Voljena‟ je lišena večitog mučeništva koje stalno prati priče o crncima koji su preživeli bes belog čoveka i sadrže oproštaj ne bi li se olakšao osećaj krivice kod belaca i reafirmisala njihova dobrota. Set, Bejbi Sags, Denver i Voljena nisu imale vremena da razmišljaju o oproštaju niti su to želele. Sve što su one htele je da žive, kao što to svi ljudi žele. U prvom poglavlju romana, Set se bolno pita šta bi ona mogla da bude da nije bila drugome na milost i nemilost:
„Zna li da peva? (Je li je lepo čuti kad zapeva?) Je li lepa? Je li dobar prijatelj? Da li bi bila dobra majka? Verna žena? Imam li sestru i da li bih joj miljenica? Da me moja majka poznaje, da li bih joj se dopala?‟
Morison je dočarala emocije koje su osećali ljudi kojima nikada nije bilo dopušteno da budu osobe. Takođe je pokazala stege koje su oni sami sebi nametali, onda kada je trebalo voleti bez uzdržavanja. Za crne ljude, voleti nekoga u potpunosti vodilo je do dubokog bola onda pošto bi oni „bez kože‟ završili sa njima. Pol D, jedan od muških likova, upozorava svoje srce da „voli na malo‟. Za crnu osobu je voleti ženu, dete ili brata u potpunosti, nešto što će ga učiniti ranjivim.
Pol D moli Set da ne voli jako – ne zato što je kukavica, već zato što je realista koji zna da crni ljudi nikada ne bi mogli da se prepuste burnoj, zaslepljujućoj ljubavi. Crna žena nikada ne bi mogla da ponudi potpunu ljubav jer je crna koža uvek moguć povod za nasilje. Čuti Polovo upozorenje, kroz pero Morisonove, znači setiti se ljubavi Mami Til, majke crnog dečaka ubijenog jer je optužen za udvaranje beloj devojčici. Ili setiti se ljubavi Mirli Evers Vilijams, borca za građanska prava čiji je muž ubijen kao saborac u njenoj borbi. Ili ljubavi Ženeve Rid čija je ćerka, takođe aktivistkinja za građanska prava, nađena mrtva u zatvorskoj ćeliji. Ili ljubavi Dajmond Rejnold kojoj je policajac ubio dečka pred očima. „Voljena‟ pokazuje svet u kome je crnoj ženi teško da živi, a da voli još teže.
Suprostavljenost nagona za samoodržanjem naspram osećanja krivice onih koji su opstali, proganja likove u romanu. Sećanja kojim ne mogu umaći, podsećaju ih na stvari koje su uradili da bi opstali i istovremeno ih muče jer su to uspeli. Oni moraju da ubede sebe, da je sve što su činili bilo samo zarad opstanka i da ih to nikako ne dovodi u istu, odvratnu, ravan sa svojim mučiteljima.
Morisonova je 1987. prenela čitaoce u 1865. da bi mogli biti svedoci sukoba između krivice i olakšanja onih koji su se oslobodili ropstva. Trideset godina kasnije, njene reči teraju čitaoce da budu svedoci priče Felisije Sanders, jedne od nekolicine preživelih iz pucnjave u crkvi u Čarlstaunu, koja je gledala kako Dilan Ruf ispaljuje pet metaka u njenog sina, dok ona drži svoju jedanaestogodišnju unuku. Roman Toni Morison „Voljena‟, posvećen je bolu Margaret Garner, ali je takođe izražavanje tuge koju će konstantno u beloj Americi osećati crni ljudi koji se usude da previše vole. Ljudi kao Felisija Sanders.
„Voljena‟ daje glas neprekidnom začaranom krugu crnačke patnje, koju oseća 60 i više miliona ljudi, onih što se mole u crkvi, prodaju cigarete na komad na ulici, ili se šetkaju jedući marsovu čokoladicu.
„Voljena‟ prikazuje šta znači biti crnac, van praznog i plitkog gledišta belaca, dopuštajući crnim ljudima da prepoznaju svoju bol – da pričaju o svojim patnjama i da shvate da, mada će se beživotna crna tela često naći na životnom putu mnogih od nas, naše sopstveno Ja će uvek biti ono najbolje u našem životu.( „Ti si sebi ono najbolje Set. Jesi. ‟ „Ja?‟)
„Voljena‟ dokazuje da će otkucaji naših srca biti svedočanstvo našeg duha. Iako udarani i iznemogli, mi i dalje imamo osećaj za slobodu, čak i kada deluje da smo rođeni da nikada ne dišemo slobodno, da smo više spremni za umiranje nego za život. „Voljena‟ pokazuje da će crni ljudi uvek biti voljeni. Malom ljubavlju, velikom ljubavlju, poluljubavlju. Crnci su voljeni.
Izvor: vice.com
„Voljena‟ je nagrađena Nobelovom nagradom za književnost i usput učvrstila mesto Morisonove pored, ako ne i ispred, imena kao što su Tolstoj, Džojs, Ficdžerald i Selindžer – pisaca cenjenih zbog sposobnosti da dočaraju svu punoću, slikovitost i složenost ljudskog života. Ono što odvaja ovaj roman od ostalih je posvećena i hotimično uporna usredsređenost na ranjivost i snagu crnačkog majčinstva usred nezamislivog nasilja i obespravljenosti.
Od trenutka kada je crnačko stopalo nevoljno stupilo na tle Novog Kontinenta, „bela‟ Amerika ostaje uporna u svom odbijanju da tretira crna lica kao ljude koji zaslužuju život, ljubav, slobodu i ličnu potragu za srećom. Crna žena je ostala vezana omčom „Ujka Sema‟, koja joj omogućava da krene par koraka napred, ali je odmah zatim cimne nazad kada pokuša da ode još koji korak dalje. Set, Bejbi Sags, Denver i naslovna junakinja romana, Voljena, otelotvoravaju bol crne žene koja živi u Americi, bol koji nije ni malo umanjen a kamoli nestao posle pirove pobede u Američkom građanskom ratu.
Ovi likovi, pošto su živeli u robovlasničkoj Americi, našli su se, na početku romana, u Sjedinjenim državama gde je navodno ukinuto ropstvo. Rat je vođen i pobeda postignuta, ali ono što drži žene zarobljene nisu samo fizički lanci, već psihičko mučenje koje ih podseća na užase koje su istrpele ali i na one za koje znaju da će ih moći povrediti u budućnosti.
„Voljena‟ dočarava čitaocima bol koji je krhk, slojevit i konstantan. U jednom intervjuu Morisonova je rekla kako je morala da uđe u um Margaret Garner da bi mogla da ispriča priču koja će pokušati da oživi bol koji je Garner doživela i okolnosti koje su dovele do onoga što je ona videla kao čin buntovništva i milosti, ali koji su mnogi videli kao neoprostiv. Zverstva vezana za robovlasništvo se ne mogu pojednostaviti i izložiti tako da budu shvatljiva. Neljudskost robovlasništva je tolika da je neopisiva: ljudi su otimani od majki, očeva, braće, sestara i doma. Takav bol se ne da iskazati rečima. „Voljena‟ je doživela uspeh ne zato što je postigla to da opiše već što se usredsredila na paničan strah od nepoznatog koji su osećali ljudi koji nikada nisu bili sigurni da li će živeti dovoljno dugo da dočekaju sutrašnjicu.
„Voljena‟ je lišena večitog mučeništva koje stalno prati priče o crncima koji su preživeli bes belog čoveka i sadrže oproštaj ne bi li se olakšao osećaj krivice kod belaca i reafirmisala njihova dobrota. Set, Bejbi Sags, Denver i Voljena nisu imale vremena da razmišljaju o oproštaju niti su to želele. Sve što su one htele je da žive, kao što to svi ljudi žele. U prvom poglavlju romana, Set se bolno pita šta bi ona mogla da bude da nije bila drugome na milost i nemilost:
„Zna li da peva? (Je li je lepo čuti kad zapeva?) Je li lepa? Je li dobar prijatelj? Da li bi bila dobra majka? Verna žena? Imam li sestru i da li bih joj miljenica? Da me moja majka poznaje, da li bih joj se dopala?‟
Morison je dočarala emocije koje su osećali ljudi kojima nikada nije bilo dopušteno da budu osobe. Takođe je pokazala stege koje su oni sami sebi nametali, onda kada je trebalo voleti bez uzdržavanja. Za crne ljude, voleti nekoga u potpunosti vodilo je do dubokog bola onda pošto bi oni „bez kože‟ završili sa njima. Pol D, jedan od muških likova, upozorava svoje srce da „voli na malo‟. Za crnu osobu je voleti ženu, dete ili brata u potpunosti, nešto što će ga učiniti ranjivim.
Pol D moli Set da ne voli jako – ne zato što je kukavica, već zato što je realista koji zna da crni ljudi nikada ne bi mogli da se prepuste burnoj, zaslepljujućoj ljubavi. Crna žena nikada ne bi mogla da ponudi potpunu ljubav jer je crna koža uvek moguć povod za nasilje. Čuti Polovo upozorenje, kroz pero Morisonove, znači setiti se ljubavi Mami Til, majke crnog dečaka ubijenog jer je optužen za udvaranje beloj devojčici. Ili setiti se ljubavi Mirli Evers Vilijams, borca za građanska prava čiji je muž ubijen kao saborac u njenoj borbi. Ili ljubavi Ženeve Rid čija je ćerka, takođe aktivistkinja za građanska prava, nađena mrtva u zatvorskoj ćeliji. Ili ljubavi Dajmond Rejnold kojoj je policajac ubio dečka pred očima. „Voljena‟ pokazuje svet u kome je crnoj ženi teško da živi, a da voli još teže.
Suprostavljenost nagona za samoodržanjem naspram osećanja krivice onih koji su opstali, proganja likove u romanu. Sećanja kojim ne mogu umaći, podsećaju ih na stvari koje su uradili da bi opstali i istovremeno ih muče jer su to uspeli. Oni moraju da ubede sebe, da je sve što su činili bilo samo zarad opstanka i da ih to nikako ne dovodi u istu, odvratnu, ravan sa svojim mučiteljima.
Morisonova je 1987. prenela čitaoce u 1865. da bi mogli biti svedoci sukoba između krivice i olakšanja onih koji su se oslobodili ropstva. Trideset godina kasnije, njene reči teraju čitaoce da budu svedoci priče Felisije Sanders, jedne od nekolicine preživelih iz pucnjave u crkvi u Čarlstaunu, koja je gledala kako Dilan Ruf ispaljuje pet metaka u njenog sina, dok ona drži svoju jedanaestogodišnju unuku. Roman Toni Morison „Voljena‟, posvećen je bolu Margaret Garner, ali je takođe izražavanje tuge koju će konstantno u beloj Americi osećati crni ljudi koji se usude da previše vole. Ljudi kao Felisija Sanders.
„Voljena‟ daje glas neprekidnom začaranom krugu crnačke patnje, koju oseća 60 i više miliona ljudi, onih što se mole u crkvi, prodaju cigarete na komad na ulici, ili se šetkaju jedući marsovu čokoladicu.
„Voljena‟ prikazuje šta znači biti crnac, van praznog i plitkog gledišta belaca, dopuštajući crnim ljudima da prepoznaju svoju bol – da pričaju o svojim patnjama i da shvate da, mada će se beživotna crna tela često naći na životnom putu mnogih od nas, naše sopstveno Ja će uvek biti ono najbolje u našem životu.( „Ti si sebi ono najbolje Set. Jesi. ‟ „Ja?‟)
„Voljena‟ dokazuje da će otkucaji naših srca biti svedočanstvo našeg duha. Iako udarani i iznemogli, mi i dalje imamo osećaj za slobodu, čak i kada deluje da smo rođeni da nikada ne dišemo slobodno, da smo više spremni za umiranje nego za život. „Voljena‟ pokazuje da će crni ljudi uvek biti voljeni. Malom ljubavlju, velikom ljubavlju, poluljubavlju. Crnci su voljeni.
Izvor: vice.com
