Trinaesta knjiga u serijalu Točak vremena.

Ubrzo je postalo očigledno, čak i u samom stedingu, da se Šara rasenjuje. Nebo se natmurilo. Naši mrtvi su se pojavili, stojeći u prstenovima izvan granica stedinga i gledajući unutra. Najveći nespokoj budilo je to što je drveće obolelo, a nijedna pesma nije mogla da ga izleči.

U tom vremenu tuge ja sam prišao Velikom panju. Isprva mi je to bilo zabranjeno, ali moja majka Kovril zahtevala je da mi se pruži prilika. Ne znam šta ju je navelo da se predomisli, budući da se upravo ona žučno zalagala za stavove suprotne strane. Ruke su mi se tresle. Na meni je bilo da budem poslednji govornik i izgledalo je kao da je većina već odlučila da se Knjiga prelaza otvori. To su smatrali završenom stvari, a mene nebitnim.

A ja sam znao da će čovečanstvo biti ostavljeno da se samo suoči sa Senkom ako moj govor ne bude dobar i veran istini. U tom trenutku, moja usplahirenost i bojazan su nestali. Osećao sam samo spokoj, mirnu usredsređenost. Otvorio sam usta – i progovorio.

Iz Ponovorođenog Zmaja, Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz stedinga Šangtai.

Točak vremena se okreće i doba dolaze i prolaze. Sve što jeste, što je bilo i što će biti još može da padne pod Senku.