Nemam nikakvih zasluga zbog kojih bih bio zvanično upamćen i koje bi opravdale mermernu ploču s mojim imenom na nekoj zgradi. Ploču pored koje bi neko prošao i rekao: „Pogledaću na Vikipediji ko je bio ovaj Batistini!“ Imam, međutim, ženu i dvoje dece koje volim, divne prijatelje, tim momaka koji bi dali život za mene. Pravio sam greške, praviću ih i ubuduće, ali i ja sam učestvovao u slavlju. I ja sam bio tu. Doduše, u nekom uglu, nisu mene slavili, ali sam bio tu. Jedino mi je krivo što sam počeo da živim tek kad sam otkrio da umirem. Sklonog ljubavnim avanturama, nesavršenog ali šarmantnog Luča Batistinija žena je izbacila iz kuće. Sada spava u skladištu poslastičarnice svoga tasta. Život mu se ne bi umnogome ni promenio da nije saznao da je oboleo od oblika raka koji ne može da se leči. Tako počinje poslednjih sto dana Lučovog života u kojima se mora pobrinuti za porodicu, vratiti ljubav svoje žene (koju voli za života ali će je voleti i kada ih smrt rastavi), i s mnogo poleta uživati u svakom preostalom trenutku. U ovoj kratkoj životnoj avanturi, razdraganoj i razmahanoj više nego ikada pre, Lučo će pomoći svom beznadežno romantičnom tastu udovcu da ponovo pronađe ljubav, otkriti istinsku vrednost starih prijatelja i steći neke nove, i pre svega, postaće čovek kakav je oduvek trebalo da bude. U sto gotovo epigramskih poglavlja – po jedano za svakio preostali Lučov dan na ovom svetu – Sto dana sreće će vas obradovati poput slasne, vruće, čokoladne krofne s jutarnjom kafom. Ponekad pomalo setan, ponekad vrtoglavo zabavan i duhovit, ovaj roman nas podseća na one vrednosti koje su nam najvažnije i na beskrajnu dragocenost života.