Jelisaveta

Nisam bila načisto sa ovom knjigom. Možda zbog mog nedovoljnog poznavanja istorije. Možda zbog nemogućnosti da razumijem pojedine životne situacije. Ali,...Nekoliko priča, me je oduševilo. Izulo iz cipela. Toliko da sam morala stati. Napraviti pauzu. Razmisliti. Pozvati oca. Pozvati majku. I tek onda se prepustiti ostalim pričama.

Evgenija Anđelković

Zbirka autobiografskih crtica o običnim, svakodnevnim stvarima. Odrastanje u porodici u kojoj je stariji brat sve znao najbolje, zaljubljivanje, stvaranje vlastite porodice, muke koje muče sve mlade roditelje – na koga će dete ličiti, šta će biti kad poraste, da li će služiti vojsku i ono najvažnije – da li će to dete biti ponosno na svog oca? Jer, sva deca bi trebalo da budu ponosna na svoje očeve. Život u maloj zemlji u kojoj se ljudi bore za opstanak, zajedničko preživljavanje bolesti, ratova, terorističkih napada, strah od budućnost, to je ono što zbližava porodicu. Ne igra se svako dete sendviča sa pastranijem sa svojim roditeljima dok bombe padaju. Činjenica je da se opasnost i strah najlakše prebrode kad se pretvore u igru. A autor ume da obične životne situacije pretvori u nešto drugo, mnogo zanimljivije, pronalazi lepotu i dobrotu tamo gde je nema a stvarnost posmatra sa razumevanjem, bez ulepšavanja, vešto opisuje tugu, sreću, ponos i nadasve veru u bolje sutra.

Nataša

Kereta sam otkrila slučajno. Njegov prethodni roman sam kupila jer me je privukla naslovnica. Ali zato svaki naredni željno iščekujem. Zaista je majstor kratke priče. Sedam dobrih godina je kolekcija epizoda iz života autora. Keret piše o sebi i svojoj porodici. A kroz priče Pastrami, igra sendviča na auto putu sa sinom jer je u toku vazdušna opasnost, i Ratne igre, gde on i žena ne mogu da se dogovore da li njihov trogodišnji sin treba da služi vojsku pa prave kompromis tako što će se narednih godina truditi da postignu i održe porodični mir i mir u regionu, uspešno dočarava kako izgleda život u Izraelu.

Ivan Begejac

Treba beležiti ono što nam se dešava, što trenutno proživljavamo i o čemu razmišljamo. Čak i ako to nije svakodnevno niti bogzna kako napisano, pa čak i ako znamo da to sem nas niko drugi neće čitati. Takav vid prakse pružiće nam daleko bolji uvid u prošlost od pukog sećanja. Etgar Keret je jedan od onih koji to rade veoma dobro. Za razliku od ovih koje ja predlažem, njegove beleške su dobile milost uobličenja, što bi rekao Kiš, i kao takve se nametnule čitaocima širom sveta. Zaista sam uživao u ovim porodičnim minijaturama.

Goran

Ove priče su zaista simpatične. Kao mali eseji o važnim životnim pitanjima ne samo za pisca već za svakog savremenog čoveka. Tople su, mudre i duhovite u isto vreme, a nude i vrlo zanimljiv uvid u život u savremenom Izraelu, o kojem mi u Srbiji ne znamo baš mnogo.