Zorica

Preljuba,nesto od cega strepe podjednako i zene i muskarci.Tesko je objasniti sta je to toliko ruzno u vezi sa prevarom.Mnogi preljubu dele na onu cisto fizicke prirpde i onu emotivnu koja je mnogo gora i koj se mnogo teze oprosti.Ja smatram da ne treba varati jer je vernost jedna od najvecih ljuckoh vrlina.Pre nego sto prevarimo svog partnera trebamo da razmislimo kako bi se mi osecali na njrgovom mestu.

Anđelka Radovanović

Isidora Bjelica u svom Romanu o preljubi na vrlo kompleksan način posmatra čin preljube i otvara pitanje definicije tog čina. Postoji li preljuba samo u fizičkom sjedinjavanju preljubnika ili gledano šire i na duhovnom i emotivnom polju i mogu li se ta dva aspekta razdvojiti? Interesantan je i njen pristup ulogama učesnika u preljubi naročito kada su žene u pitanju. Isidora je kroz likove tri sestre kojima je podelila različite uloge opisala prevarenu ženu i ženu ljubavnicu. Prevarene supruge uzimajući ulogu mučenice s punim pravom zakonite žene prolaze kroz pakao za koji optužuju suparnicu. Žene ljubavnice zavedene lažima ljubavnika misle da im ljubav u koju slepo veruju daje pravo da je brane od zakonite supruge. Prevarena žena i žena ljubavnica podjednako veruju da su u pravu i prolaze kroz patnju. Najzahvalniju ulogu ima ljubavnik koji bezočno laže obe. Borba dveju njemu možda i podjednako važnih žena koje hrane njegov ego mu odgovara, jer ga drži u ravnoteži. Isidora opisjuje samooptuživanje prevarenih žena koje se stalno pitaju šta su, odnosno nisu učinile da zasluže od Boga i muža da budu prevarene, ne sluteći da muškarcu prija da ih neko hvali, pogotovo ako to dolazi od mlade žene, makar ona i ne bila atraktivna. Muškarci, pogotovo oni u podmaklom dobu svesni da gube mladost hoće da je vrate i to kroz posedovanje mladog tela. Isidora je u romanu opisala različite reakcije prevarenih žena. Pojedine se zbog neverice da mogu posle svega da ostanu u braku razvode, dok druge ostaju u njemu svesne da više nikada neće verovati preljubniku koji kad prevari jednom, učiniće to i drugi put. Isidora kroz Miinu patnju prevarene žene pokazuje na izvršenje kosmičke pravde. Mia je razvela Strahinju od prve žene pravdajući se u oba slučaja ljubavlju prema njemu. Po Isidori podjednako boli bite prevarena, kao i biti ljubavnica. Interesantan je način na koji opisuje odnos sestara koji me je u par navrata iskreno i do suza nasmejao. Isidora je hrabro zakoračila na poprište gde žene vode bespoštedan rat ne birajući oružje, rukovođenje motom u ratu je sve dozvoljeno. Uvela nas je u tajni svet magije u koji su svi bili upućeni, a niko ne želi o tome da priča. Ogolela je žene koje su trenutku biti il' ne biti sve iste, sirove, surove ratnice nevezano za obrazovanje i društveni milje iz kog potiču.

T

Trenutak slabosti. Gotovo svaki preljubnik bi tako opisao trenutak kada je njegova "igra žmurke" započela. Ali šta dalje? Dobro se skrivati i nadati da, ma koliko se (manje ili više) voljena osoba trudila, nikada ne pronađe njegovo tajno skrovište? Koračati iza nje i držati joj dlan preko očiju u nadi da ni ona sama ne želi da vidi istinu? Ili izaći na otvoreno i rizikovati izgubiti igru?

А.S.

Uzimam u ruke "Roman o preljubi". Prvi utisak: ne dopada mi se. Rano je da sudim, ali se plašim da me bar prvi utisak ne vara. Medjutim, iako u sebi kritikujem, počinjem da se identifikujem sa glavnom junakinjom. Osećala sam ono što ona oseća. Moje reakcije su ličile na njene. Kako? Eto tako, Isidora Bjelica precizno opisuje svaku od nas. Ne da mi mira. Ne ispuštam knjigu. Bližim se kraju. I sve tako govorim u sebi da mi se ne dopada, a žao mi je što dolazim do poslednje stranice. Uzbudjuje, ne ostavlja ravnodušnim. Inspiriše! Pa da!

Slađana Đurić

Još jednom je ova žena izvrsnog uma i neverovatne intuicije izazvala na dvoboj branioce društvenog morala. Isidora je, kao i u većini svojih dela, na svoj način; inteligentno, oštro, beskompromisno i "pravo u metu" pokrenula društvo na raspravu o jednoj od svevremenskih i sveprisutnih tema, a koje su se uvek gurale pod tepih, ili su prepričavane po gradskim kuloarima ili seoskim sedeljkama, svejedno i uvek uz ono, nama svojstveno: " Ma nemoj...ma šta kažeš...grrrooozzzno.." Uz to obavezno ide dubok, značajan uzdah i zaverenični šapat i ono, samo naše, coktanje. Isidora opet začikava društvenu hipokriziju i priča o onome, što se meni već odavno učinilo, a to je, da se svuda i stalno i bukvalno sve, baš sve vrti oko seksa. A emocije! E to je već nešto mnogo gadno. Ko preživi pričaće.