Filip Stojanovic

Књига која је ванвременска, која говори о историјским чињеницама и која се чита у једном даху. Писана почетком осамдесетих, у то време табу тема, с обзиром да је у земљи било прописано "братство и јединство" као заоставштвина титоистичког режима. Књига која не треба да дели људе, него баш супротно, да покаже бесмисао клања и ратовања међу људима који готово један те исти народ, без обзира на веру. Један од (ако не и најбољи) Драшковићевих романа. Све препоруке за књигу.

Marko Kovač

Već prvo poglavlje sadrži do detalja opisan gnusan zločin počinjen nad porodicom Jugović od strane njihovih nekadašnjih kumova, muslimanskih ustaša Osmanovića. Dok sam čitao doslovno nisam disao. Pred očima su krenule da se ređaju slike. Za trenutak sam sklopio oči, i kao da sam odlutao tamo, u to nevreme. Mogao sam da naslutim teror nasilja i straha koji se neprimetno uvlači u kosti; čujem vapaje ženske čeljadi, namirišem vonj krvi, dok me obuzima zadah smrti; osećam kako krvav sneg škripi pod mojim nogama... Te večeri sam doista i usnio crkvu u Jugovićima kako gori, i ponositog protu-Nićifora koji ne progovara ni reč. Roman je napisan u duhu izmirenja, a ne širenja verske i nacionalne mržnje. Opisan je sav besmisao rata, tragedija etničkih podela koje su nas bezmalo deceniju kasnije uvele u propast. Želim da verujem da će ovaj roman zaista pročitati ljudi koji će pravilno tumačiti njegovu poruku.

Igor Šarić

Сјајна књига, после ње, као наставак, препоручујем да прочитате "Молитва" (од истог аутора) која такође говори о страдању Срба крајишника за време НДХ.

Olivera

Tek sada sam ga pročitala, ne znam zbog čega nisam to učinila ranije, valjda zato što sam gledala film. Ne volim da upoređujem, ali je za mene roman "Nož" mnogo bolji od Isusovih memoara, Ko je ubio Katarinu, Ruskog konzula...Kada je reč o Nožu, mrtva trka da li je bolji roman ili film. Posle čitanja knjige osećanje solidarnosti za svoj narod postaje mnogo veće, i automatski nekako svaki čitalac čini mi se postaje patriota i ima želju da neguje tradiciju i našu kulturu. Opisi stradanja se uvlače kroz svaku poru i emotivno zaista iskreno dotiču. Jedan od ciljeva u sledećoj godini koje ću postaviti biće da pročitam još knjiga Vuka Draškovića.

Mirko

Pročitao sam sve knjige Vuka Draškovića, ali ovo je knjiga koju bih svima preporučio. Kada izdržite brutalno prvo poglavlje koje vas uvodi u priču o ogromnoj netrpeljivosti između Srba i Muslimana na našim prostorima (ovde je to Republika Srpska) za vreme Drugog svetskog rata, sledi priča o Aliji/ Iliji Osmanoviću, dečaku srpske krvi odgajanom u muslimanskoj porodici i njegovoj potrazi za identitetom. Alijina priča me je duboko potresla, naročito u epilogu, kada on ne zna više šta da oseća i kako da se ponaša. Vrlo ubedljivo napisano, a atmosfera romana potpuno je autentična. Jezik kojim se Vuk Drašković u ovoj knjizi služi, posebno jer je u centru pažnje muslimanska porodica, takođe doprinosi autentičnosti. Roman koji se mora imati u svojoj biblioteci.