Viktor Peljevin (1962) nesumnjivo je jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih ruskih pisaca svoje generacije, svakom objavljenom knjigom sve ubedljivije potvrđujući i pripadnost uskom krugu najznačajnijih savremenih svetskih autora. Već svojom ranom prozom uspeo je da pomiri naizgled nepomirljivo: postmodernistički elitizam i najširu popularnost, dok je britkim, provokativnim esejima – često isprepletenim i stopljenim s njegovim pripovedanjem – kod mladih ruskih naraštaja brzo stekao harizmu lucidnog, ciničnog proroka postsovjetske epohe. Na insistiranje uglednog kritičara Aleksandra Genisa, Peljevin već 1992. godine dobija prestižnu rusku književnu nagradu „Mali Buker“ za zbirku priča Plava svetiljka (1991), posle koje objavljuje i prve romane Omon Ra (1992) i Život insekata (1993). Slede kultni romani Čapajev i Praznina (1996) i Generation „P“ (1999), uz antologijsku zbirku novela i priča Žuta strela (1998), u kojoj, po oceni mnogih, nalazimo neke od najboljih stranica ovog autora i kvintesenciju njegovog kasnijeg stvaralaštva. Evropsku i svetsku reputaciju Peljevin je potvrdio početkom ovog stoleća delima Dijalektika prelaznog perioda: iz niotkuda u nikuda (2003), Sveta knjiga vukodlaka (2004), Šlem užasa: kreativ o Tezeju i Minotauru (2005), Empire „V“ (2006), Т (2009), S.N.U.F.F. (2011), Betmen Apolo (2013)... – koja mu utiru put da postane jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca.