Svedočanstvo jedne devojčice o životu u koncentracionom logoru.

Prvo su nas odveli na kupanje, gde su nam uzeli sve što smo imali. Nije nam ostalo doslovce ništa. Već sam se polako navikla na te obrijane glave, ali prvi utisak je bio zastrašujuć. Nisam mogla da prepoznam ni sopstvenu majku dok joj nisam čula glas.

Godine 1941. dvanaestogodišnja Helga Vajs i njeni roditelji bili su primorani da se oproste od svog doma, svojih rođaka i svega što su do tada znali – bili su internirani u nacistički koncentracioni logor u Terezinu. Naredne tri godine, Helga je uspevala da beleži svoja svedočanstva o preživljavanju porodice i ljudi koji su joj u logoru postali prijatelji. A onda su poslati u Aušvic. Njen dnevnik je ostao sakriven u pukotini jednog zida.

Helga je bila jedno od malobrojne jevrejske dece iz Praga koje je preživelo holokaust. Posle rata uspela je da dođe u posed svojih dnevničkih beleški i dopuni ih potonjim iskustvima i promišljanjima. Tako je nastalo jedno od najslikovitijih i najupečatljivijih direktnih svedočanstava o holokaustu koje smo do danas otkrili.

„Dnevnik Ane Frank završava se kada njena porodica biva odvedena u koncentracioni logor – Helgin dnevnik započinje na tom mestu. Pred nama je beleška deteta o životu unutar zidina fabrike smrti. Ona šalje zrak svetlosti kroz dugu, crnu noć.“
– Daily Expres

„Prenoseći neustrašivu volju da se izdrži u uslovima zapanjujuće surovosti Helga je pokazala retku sposobnost da u takvim uslovima zadrži moć najprefinjenijih zapažanja i pronađe prave reči da nam ih prenese – iz sećanja u istoriju.“
– New Statesman