Srđan Vidrić

Ko želi da razume savremenu Francusku, izvan zidina Pariza, neka pročita ovu knjigu. Videće da se francusko selo ni po čemu ne razlikuje od srpskog i da prosečni Francuz veoma liči na prosečnog Srbina. Odlično je obrađena tema različitosti i problem prihvatanja Drugačijeg u svom najbližem okruženju.

Tatjana Florentina

Kakva potresna ispovest (a pritom nimalo patetična ).Očekivala sam da će akcenat biti na njegovoj seksualnoj orjentaciji međutim to je u senci alkoholizma njegov oca, nasilja u porodici...Knjiga je ostavila jak utisak na mene kao što dobra književnost i treba da uradi.A sad..."Istorija nasilja"!

Iva

Pošto sam prvo pročitala „Istoriju nasilja“, donekle sam bila spremna i za ovu knjigu. Bez obzira na to, i dalje sam iznenađena kako neko tako mlad može da piše bez imalo stida i ograničenja. Ne znam koliko bi se ljudi usudilo da svima na uvid stave da im se dogodilo sve ono što se samom autoru dogodilo. To je nešto o čemu se ćuti unutar četiri zida. Koliko bola i patnje je stalo u tih dvadesetak godina. Srceparajuće je koliko ljudima poput Edija teško i koliko je mnogima od njih još teže da stanu iza svojih izbora uprkos svemu. Scene nasilja su potresne i podsećaju nas koliko smo nemoćni pred predrasudama i zakonom jačeg, a ograničenog.

Ljubica

Kada razmišljamo i zamišljamo Francusku, vidimo jedno prefinjeno društvo, predivne gradove i seoca, osetimo miris vina i ukuse najboljih sireva, pred očima imamo divna polja lavande iz Provanse. Ovde ćete upoznati jednu sasvim drugačiju Francusku. Siromašno društvo običnih radnika bez perspektive i bez svetle budućnosti na vidiku. Da li u takvom drušvtu ima više predrasuda i nasilja? Eduard Luj u svom prvencu govori u prilog tome. On nam na tacni daje uvid u sve što je prošao, ogoljeva svoj život potpuno. Govori nam o vršnjačkom nasilju, o tome koliko se on trudio da u očima svog oca bude pravi muškarac. Sjajan roman, napisan bez patetike, kakvu bismo mogli očekivati u romanu ovakvog tipa.

Stefan

Polemike koje je izazvala ova knjiga svode se na dve ravni. Pre svega, na tematskom planu, problematizuje se teza prema kojoj su siromašni skloniji mržnji, a nakon toga i teza koje nema u romanu - ali je iznikla iz kasnijih polemika o njemu - da postoji izvestan stepen opravdanja za nacionalizam, šovinizam i ekstremno desne stavove siromašnih. Drugo, raspravlja se i o tome da li je Eduar Luj (1992) zaista talentovan pisac, ili su mu slavu donela njegova beskrajno bolna iskustva, koja bi svako na njegovom mestu umeo manje ili više dobro da sroči. Ja zaista nemam tu dilemu. Eduar Luj je izuzetan mladi pisac. Može čak i bez ovog "mladi", jer nije izuzetan samo u toj kategoriji. Dakle: Eduar Luj je izuzetan pisac. Ovakav format iskrenosti u priči koju bi gotovo svako želeo da zadrži za sebe, do samouništenja, do samoubistva, Eduar fantastično vodi do kraja, bez patetike, bez refrenskog "ja sam žrtva", bez suvišnih detalja, bez izostavljanja detalja o sopstvenim krivicama i greškama. Pet!