Dijana Čop Nešić

Rikardo Reiš, književni lik (heteronim) pesnika Fernando Pessoa, vraća se u Lisabon 1936. godine nakon njegove smrti. Grad je tmuran, pod političkom tenzijom, a on kroz sve prolazi kao posmatrač, bez dubljeg uključivanja u život. Tokom romana, Reiša posećuje duh samog Pessoe i njih dvojica vode filozofske razgovore o životu, smrti i smislu postojanja. Paralelno, Reiš ima odnose sa dve žene, ali ni u jednom ne uspeva da se istinski veže. Suština priče nije u radnji, već u osećaju - čovek koji više „postoji“ nego što zaista živi, dok svet oko njega tone u promene. Moja ljubav prema Saramagu nije samo čitalačka naklonost - to je odnos koji se gradi kroz slojeve, kroz vreme, kroz tišine između rečenica. Počev od ''Smrt i njeni hirovi'', preko ''Jevanđelje po Isusu Hristu'', pa nadalje, njegova satira se uvukla pod kožu i ostala tamo, kao nemir koji ne traži izlaz, već razumevanje. Za mene, on je pisac koji ne pripada ni jednoj epohi - on je vanvremenski. Njegova dela ili Vas osvoje potpuno, ili Vas odbace bez milosti. Sa njim nema sredine. Njegov stil je ogoljen, ali težak; jednostavan na površini, ali složen u dubini; bez klišea, bez potrebe da se dopadne, a opet - neumoljivo istinit. On ne piše da bi utešio, već da bi razotkrio. I u tome je njegova brilijantnost.

Marko

Procitao sam knjigu. stvarno je maestralna.

Mir Janna

Ova maestralna priča mogla je izaći samo iz pera dokazanog majstora književnosti.Složenim i višeslojnim rečenicama prepoznatljivo jedinstvenog stila pisanja,Saramago nastoji da izrazi više nego što je to jezikom moguće.Britko secirajući društvene,političke i klasne podele i nepravde Lisabona,revolucionarnu Španiju...Saramago intelektualno pruža čitaocu gledište na istorijske prekretnice kroz moć izgovorene reči.Iako samo listate stranice ove knjige,krenućete kroz široke avenije i uske uličice Lisabona,osluškujući šum mora i odjek ispaljenog plotuna sa usidrenog broda.Sa svake stranice vrebe vas unutrašnji mrak čiji su taoci jednako glavni i oni usputni,prolazni likovi okovani samoćom i bolnim nerazumevanjem.Saramagovo svođenje životnih računa usresređeno je na male životne sitnice i detalje nad kojima se sumiraju iskustva i strah od samoće.Knjigu će čitati s uživanjem i oni koji nisu ljubitelji Saramaga,nego su samo ljubitelji dobre književnosti.Nevernici neka provere.

Ivan Ković*

U moru pročitanih knjiga, Godina Smrti Rikarda Reiša je na mene ostavila najupečatljiviji utisak. Svaki pasus a neretko svaka rečenica imaju vrednost jedne knjige, donose neverovatnu ideju i genijalan stil pisanja. Saramago čak i najobičnijim događajima, opisima nekih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo uspeva da probudi emociju, uspeva da pokrene na razmišljanje i da oduševi. Razmišljanja i ideje na koje nailazimo ovde su nešto što je za mene izdvojilo ovu knjigu kao nešto najbolje što sam čitao i nešto čemu se vraćam svake godine. Knjiga možda jeste posveta Fernandu Pesoi ali ona za mene predstavlja najbolju posvetu običnom čoveku i njegovim emocijama. Dok se svi trude da izmisle spektakularne ideje gubeći se u komplikovanju, Saramago lagano uspeva da od običnih stvari napravi spektakl. Do ove knjige sam čvrsto verovao da neću nikada moći da kažem "to je najbolja knjiga koju sam pročitao". Sada ne verujem da ću pronaći nešto bolje od ovoga.

Milica Jovanović

Godina smrti Rikarda Reiša je knjiga kojom je Žoze Saramago odao počast velikom portugalskom pesniku Fernandu Pesoi i još jednom dokazao svoj talenat i majstorstvo. Ovo je jedna od knjiga koju treba da pročitate. Neprevaziđeno delo.