Vladimir Mladenov

Ivu Andrića volim od detinjstva, onako iskreno i duboko, kao što se vole pisci kojima se čovek stalno vraća i u kojima svaki put pronađe nešto novo. Njegove rečenice su mi oduvek imale posebnu težinu, mirne, a snažne, jednostavne, a pune značenja. Andrić ne pripoveda samo o ljudima i događajima, već o sudbinama, o vremenu, o ćutanju, o strahu, o veri, o slabosti i dostojanstvu. Zato njegovo delo nikada nije samo književnost, već i način da bolje razumemo sebe i svet iz kog smo potekli. Fratarske priče su po mnogo čemu posebne u Andrićevom opusu. U njima nema velikih istorijskih obrta u prvom planu, nema monumentalnosti na koju često pomislimo kada govorimo o Andriću, ali upravo u toj prividnoj skromnosti leži njihova snaga. Ove priče donose svakodnevicu bosanskih franjevaca, male ljudske sudbine, tihe borbe, unutrašnje lomove i susrete sa svetom koji je istovremeno i blizak i surov. Andrić u njima pokazuje koliko je život na ovom prostoru oduvek bio satkan od neprestanog prilagođavanja, trpljenja, mudrosti, humora i tihog opstajanja. Ono što Fratarske priče čini tako važnim jeste to što kroz njih ne upoznajemo samo jednu versku zajednicu ili jedan istorijski trenutak, već mnogo širu sliku našeg podneblja. U njima se vidi složenost Bosne, ali i čitavog našeg prostora, mesta na kom se vekovima ukrštaju religije, kulture, vlasti, jezici i običaji. Andrić razume da istoriju ovog područja ne čine samo ratovi, carevi i granice, već i obični ljudi koji pokušavaju da sačuvaju veru, obraz, mir i smisao u svetu punom neizvesnosti. Zato su ove priče važne i danas. One nas podsećaju da je naše nasleđe složeno, višeslojno i često bolno, ali i da se baš kroz književnost može najdublje razumeti. Fratarske priče nisu samo priče o prošlosti, one su priče o mentalitetu, o odnosima među ljudima, o tihoj istrajnosti i o tome kako istorija živi u svakodnevici. A malo je pisaca koji su to umeli da pokažu sa toliko mere, razumevanja i ljudskosti kao Andrić.