Jelena Pavić

Ne znam kako da vam ispričam i prikažem knjigu koja me je raskomadala i opčinila toliko da je svrstavam u nešto najsnažnije što sam pročitala. Možda uz pomoć Dostojevskog! Raskoljnikov kaže da je ubio sebe, a ne staricu. Zašto? Zato što je zlo činiti strašnije od trpljenja zla. Ne postoji spasenje za počinjeno zlo! Ono jeste u pokajanju, ali ostaje u ljudskoj duši da boli. Dostojevski je svevremen, a autorka čija knjiga me je opčinila, Silvija Avalone stoji tu i pod našom nadstrešnicom, u našem sistemu. Ona je sva u danas. Njeni likovi su izgriženi od tereta koji nisu morali da ponesu, jer nije društvo moralo da zakaže, ne moraju institucije da ćute, prijatelji, nastavnici, roditelji i škole ... nisu ljudi trebali da bace kamen nikad! Eva nije morala da zagrize jabuku. Ali, jeste! Roman "Crno srce" je roman o spoznaji, resocijalizaciji starijih maloletnika, smrti, gubitku, grehu i oproštaju. Emilija je tridesetogodišnjakinja koja dolazi u planinsko selo podno italijanskih Alpa, u želji da započne novi život. Ako vam ispričam još samo jedan podatak plašim se banalizovaću je. Umanjiću njenu dubinu i lepotu. Ova knjiga mora da se odživi. A kada je pročitate mora da se odćuti. Možda bi pouzdanije bilo da sam je prikazala sa prvim brateubistvom i da je Kain tek posle spoznao Boga gušeći se u grehu. Možda i jesmo stvoreni različiti da se neko rađa sa Bogom u sebi, a neko mora na ćupriji da ga upozna... Tako je Emilija, Marta... Neki ne izdrže. Nije prag bola svima isti. Neki nikada ništa ne urade. Možda bih bila jasnija kada bih vam rekla da Hitklif i Keti mi padaju u zaborav jer Emilija i Bruno su svojim znojem i mrakom zaslužili da ih slavimo. Ili ako ste čitali "Teferič na Slaviji" pa znate kakva su nalaženja potrebna čoveku i kako se zbog greha iz njega izbavlja, e ova su traženja još snažnija. Silvija Avalone je pišući ovu knjigu provodila dane u zatvoru i ako je toliko uspela da prenese i najsitniju ljudsku bol zavređuje da joj se posvetimo, da je čitamo. To je najmanje što možemo. Zbog nje, zbog naše dece. Zbog svih koji su zlostavljani, povređivani, zbog svih koji nisu znali drugačije. Ako ste ikad pomislili da se pročitali knjigu koja najvernije slika ljudske duše, ako vam se učinilo da postoji najteža, najdublja priča o stradanju i resocijalizaciji, o bolu i življenju...onda ste se prevarili jer niste čitali "Crno srce"! Morate upoznati Emiliju, morate, jer uz nju ćete znati zašto se kamen ne baca 💔

Ana

Kakva je to ljudska duša koja nema pukotine?Da li je čovjek jednostavno biće koje može biti samo crno ili svijetlo, dobro ili loše, krivo ili nevino?Emilija i Bruno se slučajno sreću u zabačenom selu.Nadaju se da će sakriti svoj čin, svoju prošlost,da će pobjeći od ljudi i društva. Ostaviti iza sebe ono doba u životu kada su im se dešavale stvari,kad su ih događaji pregazili, istjerali na čistinu, izmjenili ih.Da li je krivica ista kod odraslih i adolescenata?Ko djeluje iznutra djeteta i pokreće krivicu?Emilija je bila adolescent kada je počinila nepopravljivo zlo.Svoje tinejdžersko doba provela je u zatvoru.Osuđena, žigosana, obilježena.Zauvijek.Ali mi nismo samo naša trauma, ishod onoga što smo učinili, pretrpjeli.Život nam ne uzima, već i daje takođe.Sijvija je u ovoj knjizi pokrenula mnoga važna pitanja savremenog društva: gubitke, maloljetničke zločine, kazne, zatvorske rehabilitacije, napuštenosti, empatije, vjeru i nadu u iskupljenje i oprost.

Jasminka

Knjiga koja na cudesan nacin preplice pricu ljubavi i pricu mracne strane svakog coveka,koja se moze probuditi u nekom trenutku zivota.Prica koja na pozornici tisine umotane u sneg pise nove tragove zivota njenih junaka,pisebnim toplim jezikom.Osecala sam se sve vreme kao da sam deo te tisine i nemi posmatrac njihovih zivota.Topla preporuka za citanje ove knjige.