Olivera Nedeljković

Glavna junakinja Serene Đulijano, Ana, bankarka koja, zahvaljujući svom Saru za pisanje, lucidnim komentarima i iskrenosti postaje sve uspešnija blogerka, nalik na brojne mlade žene koje svakodnevno srećemo: posvećena je majka koja je veoma otvorena prema svetu, uprkos ranim traumama sa kojima se nije izborila. Ipak, iako je dete čije je odrastanje bilo naglo prekinuto preseljenjem iz Italije u Francusku, rodnu zemlju majke koja je tako našla izlaz iz lošeg braka u kome je bila žrtva partnerskih nasilja, iako je duboko muči odnos sa nasilnim ocem i griža savesti zbog odnosa prema autističnoj sestri, Ana uspeva da se izbori sa dubokim strahovima i nesigurnošću, zahvaljujući svojoj psihoterapeut kinji i bezrezervno podršci svog muža. U pisanju, susretima sa ljudima kojima svojim humorističkim i nepretenciozim tekstovima oplemenjuje život, u sigurnosti svoje multietničke i multikulturalna porodice, ona uspeva da pronađe stabilan oslonac, da izmiri sve protivurečnosti u sebi. Ona je od onih junakinja koje čitaoca ne opterećuju svojom dramom, iako je duboko proživljavaju, i zato, čim se oprostimo sa njom, ona počne da nam nedostaje. Baš kao što Ana čezne za toplinom očeve majke, čije obraćanje voljenoj unuci autorka smešta u sam naslov knjige, mi počnemo da čeznemo za njenim prisustvom, njenim rečima u kojima odzvanjaju naši strahovi i kikot u časovima koje provodimo sa bližnjima, njene književne preporuke... I bivamo u dilemi da li da joj se odmah vratimo ili izaberemo knjige Elene Ferante ili Virdžini Grimaldi u kojima ona uživa, napravimo njenu omiljenu pastu ili jednostavno pred sobom zamislimo beskrajnu pučinu i prepustimo se zvucima kancone koja dopire kroz prozor neke obližnje kamene kuće.