Пред вама је књига коју ћете чувати као најдрагоценије књижевно благо, књига којој ћете се враћати сваки пут када вам је потребно да потражите утеху, наду, доброту.
Пред вама је књига која се чита у једном даху, а чија слова ће се само назирати кроз море суза.
Прича о Хачику није само прича о једном кућном љубимцу. У страницама књиге скривена је култура јапанског народа, морална начела која би требало сви да следимо, дечја неисквареност и посвећеност, али и верност и снага једног пса који ће у вама пробудити најскривенију исконску доброту.
Да ли се добро добрим враћа? Да ли ће нека добра дела заслужити награду? Да ли ћете, читајући књигу, пожелети да загрлите Хачика? Да ли ћете пожелети да отпутујете у Јапан и прошетате се токијском железничком станицом? И на крају, кад склопите корице књиге и обришете сузе, можда пожелите да удомите неког новог Хачика?

Књиге имају чаробну моћ да нас поведу на путовање кроз различите светове, да нас инспиришу и да нас подсете на најдрагоценије вредности живота. Хачико чека је једна од тих књига, која не само да осваја својом причом, већ и дубоко дира емотивном снагом. Права је посластица за све оне који истражују лојалност и суштинску лепоту пријатељског односа два жива бића, у овом случају човека и пса. Ова неодољива прича, инспирирана истинитим догађајем, отвориће вам и срце и душу, и подсетити да љубав и верност могу превазићи време и физичку удаљеност. Док пратимо Хачика кроз промене годишњих доба, сведочимо проласку времена и променама света око њега. Оно што ову књигу чини посебном је не само прича о Хачиковом чекању преминулог власника, већ и дубља порука коју носи, а која сеже до сржи људских емоција. Оданост овог пса нам доказује да везе које градимо са другима могу издржати тест времена, да права љубав траје заувек и да искрена пријатељства никада не излазе из моде.

Kažu da je prijatelj najveća imovina u životu, najveće bogatsvo, polovina duše. Profesor Ueno i njegov pas Hačiko su primer pravog prijateljstva. Hačiko je bio mladi akita, inteligentan, veran i krajnje odan. Profesor je sa njim provodio vreme, razgovarao, učio ga je svemu, poštovali su jedan drugog. Razumeli su se. Kad se jednog dana profesor nije vratio vozom sa posla u uobičajeno vreme, pas je nastavio da ga čeka. Godinama. Prihvatio je pomoć jednog dečaka i šefa stanice, ali nije odustajao od svoje misije – dočekati prijatelja. Sećao se dobrote svog gospodara, sedeo uspravno i strpljivo čekao ne gubeći nadu. I kad je ostario, davao je sve od sebe da bude dostojanstven. Izazivao je pažnju putnika, bio je nežan prema svima, ali je svoje srce i ljubav poklonio samo profesoru. Ostaje nada da se na onom svetu sreo sa svojim prijateljem. A na ovom svetu prikupljen je novac za izgradnju skulpture odanog psa koji je postao simbol vernosti, nade, strpljenja i večitog prijateljstva.

Boga mi, i Mostovi okruga Medison su bolji kao film nego kao knjiga, ali ja bih Haciku ipak dala sansu, kroz knjigu!

Dovoljno sam se isplakala gledajući film. Ne želim ponovo da se kidam čitajući knjigu, jer me duboko potresa sve što govori o ljubavi životinja prema čoveku. Ko ima jako srce-samo napred!