.ана б.

И онда су живели срећно до краја живота - каже нам инстаграм. А шта заправо бива кад се пређе више од пола пута приказује нам Славенка Дракулић камером репортера интиме, без филтера. Јер најтежа је искреност према самом себи. Нека вас наслов не завара: постоји родна равноправност у избледелости. Приче теку као репортажа, с детаљима због којих ликови одмах оживе: њихов изглед, страх, стид, прекор, одлуке. Без имена и топонима, али све нам је познато. Путујемо кроз њихова сећања: жал за добрим старим временима, за самим собом, за људима и везама. Ипак о(п)стаје жеља за лепим, хумор и када нас издају телесне течности, нови вид љубави. Мада можете – реченице клизе – немојте књигу прочитати у једном даху. После сваке дајте себи времена да прочитано повежете са личним, проштајте или попијте кафицу с неким. А као поклон? Неком ко зна вредност искрености, чак и када боли. Ако сте кантаутор, позивам вас да приче преточите у баладе, или протестну песму. Шеснаест наслова су савршени за албум.

Lola

Najtužnija rečenica koju je moja majka ikada izgovorila bila je: "Ne vidim se više u ogledalu". Prilikom merenja visine onomad u lekarskoj ordinaciji, negodujem na brojku koju čujem; "ukradeno" mi je nekoliko centimetara... Ona je prešla sedamdesetu, meni je dvadeset i neka manje. Dva aspekta, dva naratorska glasa smenjuju se u ovom mozaiku od šesnaest priča na temu žene koja stari. Mnogo je prepoznatljivosti. Jednostavno, autentično i životno, Slavenka Drakulić govori o onome o čemu se obično ćuti. Nema tabua; nemoć, zaboravnost, gubitak, bolest, odbačenost, pa čak i inkontinencija... Srela sam svoje misli u nekima od ovih rečenica. Neizrečene. One zbog kojih knjigu neću proslediti majci na čitanje (glas savesti na relaciji dete-roditelj). Srela sam sebe buduću ispred nekog ogledala.