Marija

Veoma zanimljiva knjiga,odlican poklon za rodjendan.Pojedine price veoma duhovite,a likovi simpaticni.

Filip Stojanovic

Pročitao sva 3 dostupna romana od Stankovića, "Zamalek", "Estoril" i "Odakle sam bila više nisam". Živopisni i puni predobrih jednostavnih i dobrih opisa i priča. Zamalek meni lično najbolji, gde se na predobar način opisuje Kairo i život u njemu kroz Kostu i Anu. Sam Dejan Tiago Stankovic je tamo proveo deo života. Estoril, iskreno, meni pomalo dosadan, ali nagrađivan uvršten u redovnu školsku lektiru u Portugalu. Odakle sam bila, više nisam, je priča o Portugalu i Lisabonu, istorijska i kroz periode. Na kraju možda i zanimljivi delovi u kojima se spominju odnosi Srbije i Portugala, diplomatske vecere pa i tadašnji predsednik Toma Nikolić, ali i zanimljiv susret sa tadašnjim fudbalerom Sportinga i reprezentativcem Raćom Petrovićem. Sve u svemu, preporuka za sve 3 knjige.

Jasmina

Kroz snažno vođenu priču i likove čija su osećanja kompleksna, Stanković se bavi temama otuđenosti, nostalgije i promena koje donosi susret s novim sredinama. U središtu romana je čovek koji preispituje sopstveno poreklo, sve što ga vezuje za rodno mesto, ali i sve što ga odvaja od njega. Autor kroz niz susreta, sećanja i refleksija istražuje ideju šta znači biti stranac, kako u svetu, tako i u sopstvenoj prošlosti. Stanković piše duboko i poetično, pružajući uvid u unutrašnji svet likova, dok balansira između tuge i nade, melanholije i humora. Kroz autentičan jezik i specifične opise, Stanković nas vodi kroz svetove koji su nam u isto vreme bliski i daleki, poznati i stranci. Odakle sam, bila više nisam poziva na razmišljanje o tome šta znači biti „odnekud“ i kako se identitet menja kroz vreme, prostore i životna iskustva.

Florence

Pažljiv i senzibilan posmatrač i slušalac života. Šteta, što nećemo više i duže uživati u njegovom doživljaju Portugala i ljudi.

Evgenija Anđelković

Nije se lako snaći i opstati u Portugalu. Treba mnogo sreće i spretnosti. Mnogo ljudi dođe a malo ostane. Naš autor je uspeo da se prilagodi novom životu, uklopio se i iz svake njegove reči izbija ljubav prema Lisabonu, gradu u kome je izabrao da živi i radi, da piše i prevodi. Piše o prošlosti, ali i o običnim ljudima, domaćim i o onima koji su, poput njega, došli sa strane i ostali da tu žive, vole, pate jer više nisu mogli bez raskošne lepote tog grada. Došli su slučajno, zbog ljubavi, muzike ili radoznalosti i ostali jer su zavoleli taj grad lepote i svetlosti. Život se odvija na ulici, ljudi se lako upoznaju i zbliže, klima je prijatna, hrana dobra, zalazak sunca ostavlja bez daha a boja neba je posebna. Nema isticanja pojedinaca, svi se uklapaju u masu. Kroz grad se šetaju ljudi svih rasa i čuje se sto jezika što doprinosi osećaju pripadanja. A kad se čovek negde dobro oseća, ne smatra se strancem. Ili kako autor kaže – jedino je važno da živiš tamo gde se osećaš kod kuće.