Nada

Rođena sam 1966 u Beogradu, od majke Slovenke i oca Srbina. Živela sam kratko u Ljubljani, prepoznajem ulice i ambijent u knjizi, podsećam se prošlih vremena, potpuno sam utonula u opise. "Progutala" sam roman i to dva puta, jedva čekam, da pogledam i film, u kome Dadu glumi Anica Dobra. Gledala sam , odmah me je opčinila pojavom i kako je perfektno savladala slovenački jezik. Plakala sam čitajući knjigu jer je i moja mama slično umrla, potresla me je priča koja ima mnogo dodirnih tačaka sa mnom. Bravo, Bronja! Hvala za ovu knjigu. Preporučujem je obavezno svojim prijateljima i svima koji žele, da pročiteju iskrenu ljudsku priču.

Evgenija Anđelković*D

Autobiografska proza prati odrastanje jedne devojčice, njena sećanja na detinjstvo i mladost. Bilo je to neko drugačije vreme kad su se ljudi više družili i posećivali. Kod Bronje se život uglavnom odvijao u kuhinji – tu su se smejali, svađali, plakali, učili. Po ustaljenom redu su uveče gledali TV program, na leto su odlazili na more u Rovinj. A onda su usledili gubici – obitelj je počela da joj se raspada poput zemlje u kojoj je živela. Nestajao je miran i običan, srećan život. Prvo je izgubila majku u tinejdžerskim godinama, pa je mlađi brat poginuo dok je planinario, a kasnije je i baka umrla. U međuvremenu se i Bronja razbolela od karcinoma Hočkina, sa tim se morala sama suočiti, boriti, nadati se uspehu. I uspela je da se izbori. Ostao je strah da se bolest ne ponovi… To je život, smesa lepih i tužnih trenutaka. Nekoga zapadne više jednih, drugoga onih drugih…Ali, život se nastavlja, takav kakav nam je dat, teče dalje i treba da ga živimo, najbolje što znamo.

Branka

Početak knjige vas lagano uvodi u život glavne junakinje Bronje, sve je lagano, ali kako to u životu biva dogode se neočekivane tragedije.... Iskrena preporuka za ovu knjigu

Danijela T

Bronja živi sa roditeljima, bratom Rokom i Dadom u Vojkovoj. Detinjstvo joj je obeleženo sedamdesetim godinama u Jugoslaviji. Rođendani, letovanja u Rovinju, školski dani, porodična okupljanja, sve to ostaće zatureno u albumu fotografija koji je beležio srećne dane. Sve se menja onog trenutka kada se voljena majka Mita razboli. Dok bol obuzima njeno telo, kada i napusti svoju porodicu i voljenu decu, Bronja kroz svoje dnevničke zapise i unutrašnje misli živi sa majkom. Ali strah, bol, nedostajanje i tuga polako obuzimaju Bronju. Stežu je u onaj najopasniji zagrljaj, zagrljaj koji joj može oduzeti to malo duše koju je uvila u sećanja. Ovakve priče odlamaju delić srca i odnose ga nazad sa sobom u stranice knjige. Skupljajući deliće koje ostavljaju čitaoci izgrađuje se jedno novo srce koje tako snažno kuca. Istom jačinom kao i Bronjino srce. Bilo je neophodno da je pročitam za jedno veče, jer talasi emocija koji vas obuzmu bolje da vas preplave odjednom, nekad.

Nikola

Slazem se sa Aninim komentarom. Do neke 70 stranice mislio sam da odustanem jel je bila dosadna a posle sam je u dahu procitao