Zašto psuje Vedrana Rudan? Zato što time upućuje posebnu poruku svetu koji „u kurac šalje“. Zato što tako odbija da pasivno sedi, čuva unučiće, smeši se urbi et orbi i „čeka smrt da joj se najzad klinci u pedesetoj usele u gajbu“. Zato što je „ljudsko biće koje... smije pisati što mu padne na pamet“ ma šta drugi o njoj mislili (a misle ti drugi o njoj ionako svašta). Zato što je „u sukobu sa svijetom i samom sobom“. Zato što sve oko nje i nas ponekad kao da jedino psovku i zaslužuje. I konačno: zato što time iritira i provocira one koji je nerviraju a tih i takvih ima bogami podosta. Koga, dakle, psuje Vedrana Rudan? Vedrana Rudan psuje: žene, muškarce, roditelje, decu, prijatelje, neprijatelje, Hrvatsku, Srbiju, Ameriku, Evropu, Rusiju, Izrael, predsednike, premijere, ministre, službenike, građane i građanke, mazohiste i sadiste, lepe i ružne, mlade i stare, nasilnike i silovatelje, katolike, muslimane, pravoslavce, Jevreje, ateiste, nacionaliste i komuniste, magnate i novobogataše, Zagreb, Rijeku, Beograd, multinacionalne kompanije, banke, korporacije, ratove i elementarne nepogode, neoimperijalizam, neokolonijalizam, globalizaciju. (Lista je naprosto predugačka i praktično neiscrpna.) I, na kraju, kako psuje Vedrana Rudan? Sočno i duhovito. Bez imalo zadrške, otvoreno i pikantno. Uz neizostavnu žaoku, tako da joj je gotovo nemoguće u tome parirati. Ona psuje kao Katul, psuje gore nego Petronije Arbitar. Psuje kao Rable i Bukovski ujedno. Psuje kao Vlah, psuje kao Balkanac, kao luda i kao kočijaš. Ali pre svega ostalog, ona psuje kao dama. I dalje ne verujete? Pročitajte onda ovu knjigu Vedrane Rudan i uverićete se sami. Vladimir Arsenijević