Bjanka Garufi rodila se u Rimu 21. jula 1918; majka joj je, Đuzepina Melita, bila Sicilijanka, jaka i nezavisna žena koja je jedina, od mnogobrojne porodice, preživela zemljotres iz 1908, pošto nije bila kod kuće. Školu pohađa u rimskom internatu; leti se vraća u Letojani, nekoliko kilometara od Taormine, u veliku majčinu kuću iz osamnaestog veka.  S dvadeset godina piše svoje prve pesme, nakon kojih u pravilnom ritmu, kroz godine, slede mnoge druge, sve sabrane, 1992, kod izdavača Vannija Scheiwillera (Se non la vita. Poesie 1938–1991; dr. izd. 2003). Poema Spirala i sfera pojavila se ranije u časopisu Communità (1944), a zbirka Uže (1944–1945) objavljena je 1965, isto kod Vannija Scheiwillera. Svoj prvi roman, još uvek neizdat, Posthumna knjiga, povoljno ocenjen od Čezara Pavezea, piše 1945.  U Rimu pod nacističkom okupacijom, Garufi aktivno učestvuje u Otporu, uz Fabricija Onofrija, istaknutu ličnost Italijanske komunističke partije. Tokom 1945. radi kao sekretarica u rimskom sedištu izdavačke kuće Ejnaudi, u Vija Ufiči del Vikario br. 49, i tu upoznaje Čezara Pavezea, koji za nju piše kratki kanconijer Zemlja i smrt (devet pesama napisanih od 27. oktobra do 3. decembra 1945) i s njom se spori povodom značenja i značaja mita; otuda i Dijalozi sa Leuko, započeti 13. decembra 1945 (Veštice), završeni 31. marta 1947 (Ljudi), i objavljeni u novembru iste godine. Posveta na primerku poslatom Bjanki Garufi rasvetljava ulogu koju je ona imala u nastanku ovih „malih dijaloga“: „Za Bjanku – Kirku – Leuko/Paveze/nov. ’47.  Između februara i aprila 1946. piše sa Pavezeom u četiri ruke roman Velika vatra, koji će biti objavljen tek 1959; on će imati, zahvaljujući Bjanka Garufi, svoj nastavak, drugačiji od onog koji su oboje inicijalno imali u vidu, i izlazi iz štampe pod naslovom Fosil (Ejnaudi, 1962; francuska verzija u prevodu same Garufijeve, Le fossile, Mercure de France, Pariz 1965). Njen poslednji roman, naslovljen Rosa cardinale (Longanesi, Milano 1968), ima za glavnu junakinju mladu ženu po imenu Sandra i razvija situacije i teme autobiografskih implikacija: „Detinjstvo na Siciliji s babom zaluđenom spiritizmom, adolescencija u Rimu u miljeu naprednih intelektualaca, ljubav založena, ali u isto vreme i lišena iluzija“, i slično.  Intenzivna je i uspešna njena delatnost prevoditeljke s francuskog (dovoljno je pomenuti imena Kloda Levi­ -Strosa, Simon de Bovoar, Morisa Saksa, Monik Lanž, Žaka Šarbonijea). Važna su, počev od sedamdesetih godina, njena putovanja i boravci u Parizu, Njujorku i na Dalekom istoku; u Hongkongu, tokom 1969, pokreće  i vodi naredne tri godine lektorat za italijanski jezik i kulturu pri kineskom univerzitetu. Vraća se u Rim 1974. i piše pozorišni komad o stanju žene i ženskoj emancipaciji; taj komad, pod naslovom Feminacija, prikazuje RAI i reprizira ga više puta.  Diplomira 1951. na Fakultetu za književnost i filozofiju u Mesini s tezom Struktura i dinamika ličnosti u psihologiji Karla Gustava Junga; napisala je mnogo ogleda o Jungovoj psihoanalizi (Rivista di Psicologia Analitica, Journal of Analytical Psychology, Anima, itd.), učesnik je brojnih konferencija, u Italiji i inostranstvu, priredila je nekoliko publikacija (pomenimo barem onu o Džejmsu Hilmanu, San i donji svet, EST, Milano 1996).  Počev od ranih sedamdesetih posvećuje se struci jungovski orijentisane psihoterapeutkinje, bila je potpredsednica IAAP-a (Međunarodnog udruženja za analitičku psihologiju). Bavila se psihodramom i grupnom psihoterapijom. 

Čezare Paveze rodio se 9. septembra 1908. u mestu Santo Stefano Belbo (Kuneo), šest godina nakon sestre Marije (ostali su samo njih dvoje, ostalo troje dece, devojčica i dva dečaka, umrlo je u ranom detinjstvu). Otac, Euđenio, radi kao sudski pisar (umire već sa 47 godina, 2. januara 1914), majka, Konsolina Mesturini, potiče iz porodice imućnih trgovaca iz Tičineta Po. U Torinu, u klasičnom liceju „Masimo D’Azeljo“, „kovnici antifašista“, učenik je Augusta Montija i prijatelj Leonea Đinzburga, Franka Antoničelija, Masima Mile, Norberta Bobja, Federica Čaboda. Diplomira na književnosti 20. juna 1930. s tezom o američkom pesniku Voltu Vitmenu (Tumačenje poezije Volta Vitmena), razvija dugu i uspe­ šnu prevodilačku aktivnost: Naš gospodin Ren Sinklera Luisa (1931); Crni osmeh Šervuda Andersona (1932), Mobi Dik Hermana Melvila (1932) i Dedalus Džejmsa Džojsa (1934); 42 paralela i Hrpa novca Dos Pasosa (1935. i 1937), Varoš Vilijama Foknera (1942) O miševima i ljudima Džona Stajnbeka (1938) i Trojanski konj Kristofera Morlija (1941); Zgode i nezgode znamenite Mol Flanders Danijela Defoa i Autobiografija Alis Toklas Gertrude Stajn (1938), Formiranje evropskog jedinstva od V do XI veka Kristofera Dosona (1939); Život i doga- đaji Davida Koperfilda Čarlsa Dikensa (1939), Benito Sereno Melvila i Tri egzistencije Gertrude Stajn, Engleska revolucija 1688–89. Džordža Makolija Treveljana (1940), Kapetan Smit Roberta Henrika (1947) i Civilizacija u istoriji, Arnolda Tojnbija (1950, sa De Bosisom).  Uhapšen 15. maja 1935. zbog pripadanja pokretu „Pravda i Sloboda“, zbog funkcije urednika pro tempore časopisa La cultura (zamenio je Leonea Đinzburga, uhapšenog godinu dana ranije) i zbog posedovanja ilegalne  prepiske (naime, „jer je razvijao [...] aktivnost koja nanosi štetu nacionalnim interesima“), biva utamničen u torinskom zatvoru Karčeri Nuove i potom u Ređina Koeli, u Rimu, gde je osuđen na tri godine deportacije u kalabrijskom selu Brankaleone. Dobivši pomilovanje nakon manje od godinu dana, u martu 1936. vraća se u Torino i nastavlja saradnju s izdavačkom kućom Ejnaudi. Ta 1936, godina je i njegovog pesničkog debitovanja s knjigom Raditi je zamorno, koja će se pojaviti u Firenci, u izdanju časopisa Solaria, koji je uređivao Alberto Karoči (novo „prošireno izdanje“, kod izdavača Ejnaudi, izaći će 1943). Svoj prvi roman Zatvor, napisan između novembra 1938. i aprila 1939, objaviće tek u novembru 1948 (na knjizi stoji 1949), i to sa Kućom na brežuljku, kao „politički“ diptih, pod zajedničkim i suviše aluzivnim naslovom Pre nego što petao zapeva; prethode im Tvoji krajevi (1941), Plaža (1942), Avgustovske ferije (1946), Drug (1947, nagrada „Salento“ u leto sledeće godine), Dijalozi sa Leuko (1947). U novembru 1949, na redu je trilogija Lepo leto (istoimena pripovetka, Đavo na brežuljcima, Među usamljenim ženama), koja će dobiti nagradu „Strega“ u junu 1950. Poslednji roman, Mesec i kresovi, iz aprila je iste godine.  Nakon 8. septembra 1943, kad je izdavačka kuća Ejnaudi stavljena pod pokroviteljstvo Komesarijata Socijalne Republike Italije, Paveze se sklanja kod sestre Marije, iseljene u Seralungu di Krea, u Monferatu, i ne učestvuje aktivno u Otporu. Posle Oslobođenja, učlanjuje se u KPI, sarađuje s listom L’Unità i razvija, u osetljivoj fazi obnove Ejnaudija, lucidnu i prosvećenu aktivnost izdavačkog urednika, osnivajući nove edicije i promovišući važne inicijative (setimo se čuvene „ljubičaste“ edicije).  Namera da se ubije, izricana još od mladićkih dana, postavši „apsurdni porok“ usled ljubavnih razočaranja i progresivne egzistencijalne neprilagođenosti, pretvara se u „gest“ 27. avgusta 1950, u Torinu, u sobi hotela Roma.  Posthumno izlaze pesme Doći će smrt i imaće tvoje oči (1951), priče Praznična noć (1953), roman Velika  vatra (1959), pisan u četiri ruke sa Bjankom Garufi, ciklus mladalačkih pripovedaka (i pesama) Ćau Mazino (1968). Posthumni su i kritički eseji Američka književnost i drugi ogledi (1951), te dnevnik pod naslovom Umeće življenja (1952).