Pitam se sada, zašto se taj seljački narod kolje, evo već četvrta godina? Zašto se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu ništa nažao učinili... Šta je meni skrivio taj Boris Želčev, koga sam mrtva upoznao? A i on je voleo, sanjario o životu, čeznuo za svojom kućom, isto kao i ja. I da smo se slučajno sreli u životu, bili bismo sigurno dobri prijatelji. Ovako, ubio sam ga... Ili bi on ubio mene.

Nakon albanske golgote i tišine plavih grobnica kucnuo je čas za odlučujući čin. Kroz objektiv oficira i reči običnog vojnika, ovo delo prati put od oporavka na Krfu, preko krvavih borbi na Kajmakčalanu, pa sve do munjevitog proboja Solunskog fronta 1918. godine. Stevan Jakovljević, i sâm svedok užasa i slave, ne slika samo bitke; on maestralno portretiše duh naroda koji je, uprkos gubicima koji su se graničili sa biološkim opstankom, smogao snage za poslednji, pobedonosni juriš u otadžbinu. Kapija slobode je vrhunac epske sage o narodu koji je odbio da nestane.

Pisac nas podseća da je sloboda najskuplja reč u našem jeziku, plaćena mladim i najvrednijim životima Srba kojima je otadžbina bila važnija od života.

Ovo je hronika o neviđenom podvigu, o proboju koji je srušio temelje jednog svetskog poretka.

„U ratu nastupa prvo pešadija. Za njom artiljerija. Onda se ređaju štabovi divizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabušanti. Kada se zaključi mir, padne komanda: nalevo-krug! I oni koji su bili na kraju sada su prvi, a ovi mali pešaci, ako su još u životu, ostaju poslednji.“