Kažu da ljudi uvek bolje pamte tužne događaje u svome životu, nego radosne doživljaje. Valjda i zato što čovek izbegava tegobna zbivanja, te su ona ređa, a stoga i upečatljivija. Ali mi sada u njima stalno živimo. I kao po nekoj postupnosti, naš život svakim danom postaje sve teži i mučniji... Teško je prisetiti se i jučerašnjeg dana. Ali je jedno osećanje jasno: gore biti ne može.

Drugi deo kultne Srpske trilogije prikazuje nam najteže dane Velikog rata, vreme kada su se vojska i narod suočili sa iskušenjima koja nadilaze granice ljudske moći. U nastavku Pod krstom autor ne teži senzacionalizmu verno zapisujući povlačenje kroz zaleđene vrleti Albanije, on trezveno i iskreno beleži svakodnevicu ovih vojnika koji u borbi protiv neprijatelja bez lica, uniforme i zastave – gladi, bolesti i iscrpljenosti – odbijaju da polože oružje.

Kroz verodostojne sudbine pojedinaca Jakovljević gradi mozaik kolektivne žrtve i nepokolebljivog dostojanstva koje ostaje netaknuto i u trenucima najveće tame. Ovo delo vodi nas od napuštanja rodnih ognjišta do spasonosnih obala Krfa, gde je desetkovana vojska pronašla snagu za svoj vaskrs. Noseći na iznurenim plećima nevidljivi krst čitave otadžbine, srpski narod se svakim svojim korakom primicao besmrtnosti i slavi.

Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naiđe pešadija sa puškama, uzmiču krišom i, čučeći na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku. Iako su torbe u vojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmučenim i ostrvljenim pešacima ni šala ne zbiva, a još manje zameće kavga.