Marko

Lepa knjiga, svet nauke o materijalima približava svima nama koji se ne bavimo njom. Bravo i za Lagunu što nam sve više ovakvih zanimljivih naslova donosi.

Jana

Knjigu sam uzela da pročitam po preporuci prijatelja koji je tvrdio da, pre nje, o najobičnijim materijalima koje svakodnevno koristimo, nije znao ništa. Ubrzo se ispostavilo da smo po tome slični. Fascinirale su me informacije koje ova knjiga pruža o staklu, čeliku, betonu, plastici, keramici, porcelanu, papiru, celulozi i drugim materijalima iz sveta oko nas. Tek sad mogu reći da sam nešto saznala. Istovremeno mi je jasno koliko je moje neznanje bilo, jer se u stvari nikada nisam zapitala otkuda sve to i na koji način se došlo do toga, te koliko je svaki od ovih materijala značio za razvoj sveta u kakvom živimo danas. Svaka čast Marku Miodovniku. Tople preporuke.

Marko

„Često se kaže da je na Zemlji malo mesta ostalo neotkriveno. Ali oni koji to kažu obično misle na mesta koja postoje u čovekovoj razmeri. Uzmite lupu i pogledajte bilo koji deo svoje kuće i shvatićete da tu postoji čitav novi svet koji možete da otkrijete." Zabavne i informativne priče o materijalu koji nas okružuje, koji koristimo i koji bi nam definitivno falio ako bi nestao.

Miroslav

Iznenadio sam se kad sam jesenas u knjižari video knjigu, ali sam je pročitao tek nedavno na preporuku prijatelja. Krajnje neobična tema ali i način da se o njoj piše u najkraćem bi bili opis ove knjige - autor je odlučio da objasni nekoliko materijala odnosno da napravi takoreći njihove biografije (poreklo, otkriće, upotreba kroz istoriju). I to je učinio na tako zanimljiv način, koristeći i anegdote i primere iz istorije da je čitanje ove knjige zaista poučno i prijatno iskustvo. Sve preporuke!

Perica Tokić

Knjiga je jedna tvrđava, bastion i utočište i skrovište pisane reči, u njoj su reči na sigurnom, ali one nisu zatvorene, ograničene i suzbijene, one ostvaruju nedokučivu višeslojnu alhemijsku saradnju, iako ne menjaju stranice, pomeraju se i menjaju mesta sa drugim rečima, dogovaraju se, ugovaraju, ne izlaze van knjige, ali i upijaju spoljašnjost, zato svako novo čitanje donosi neki novi detalj, otkriće, uvid koji otkrivamo pitajući se kako, iako smo donekle pažljivo čitali, nismo ranije nešto primetili. To uporište zvano Knjiga ima reči koje su utisnute na, u prethodnom komentaru za ovo delo veličanom materijalu, papiru koji "kad se poveže u knjigu, postaje čvrst i snažan, suštinski druga verzija drveta". Reči mogu zameniti sve materijale, mogu biti oštre kao oštrica žileta u kojoj ima kristala "na milijarde", teško prozračne ali i providne kao staklo, tvrde kao drvo iz kojeg se izvlači lignin za papir i kao beton, suptilne kao porcelan, slatke kao čokolada, plastične, penušave...