U poslednjem delu mange Sani priča kulminira teškim odlukama glavnih likova, a svodi se na prihvatanje promena i stremljenje ka budućnosti. Likovi se suočavaju sa unutrašnjim nemirima i izazovima, pronalazeći smisao i svrhu izvan doma za nezbrinutu decu. Neki započinju novi život dok drugi nalaze mir u rešavanju nerazrešenih pitanja iz vlastite prošlosti. Ovakvim epilogom mange Sani autor naglašava važnost otpornosti, nade i snage koju donosi zajednica. Sani, automobil koji je bio metaforičko utočište i simbol slobode kroz celu priču, dobija dodatno simboličko značenje u završetku. On ostaje kao podsetnik na detinjstvo, snove i nevinost, ali i kao svedok prelaska likova na novu životnu etapu. Gorko-sladak završetak u čitaocu budi osećaj nade, ali i tuge zbog neizbežnih rastanaka. Taijo Macumoto majstorski zatvara priču, ostavljajući trajan utisak i duboko emotivnu povezanost sa čitaocima. Čehov je imao svoju pušku, kojom je pojasnio da svaki element u priči mora da služi svrsi glavnog narativa; Macumoto tek donekle prati ovaj princip u Saniju, i njegov Sani je upravo ta naprava – od samog početka prati i decu i odrasle u sirotištu, i kako priliči jednom vernom pratiocu, u poslednjem tomu je ostareo, spreman za otpad. Promena je em vidljiva na ovom vozilu, em u poslednjem poglavlju ove nimalo lake priče. Činjenica da je otelotvorenje promene jedna je od dve glavne karakteristike Sanija. Druga je mnogo važnija i vredi je istaći – Sani je, zapravo, tihi protagonista cele priče. – Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar